Племић из Трапезунта. Оптужен од некога завидљивога Латина, пострада за Христа 1492. године у граду Акерману. После мучења зато што није хтео усвојити веру персијску (јер градоначелник беше припадник ове вере), свети Јован би везан за ноге коњу и вучен по граду. Неки злобни Јеврејин видећи га, прискочи и закла га. Те ноћи видеше многи огњен стуб над његовим телом и три светлоносна мужа унаоколо. Доцније војвода молдавски Јоалександар пренесе му чесно тело са великим почастима у град Сочаву и сахрани у храму митрополијском, где и данас почива и чудесно спасава људе од разних мука и болести. Чесно пострада и прослави се 2. јуна 1492. године.
Овај светитељ беше родом из Антиохије и живљаше у време царева Диоклецијана и Максимијана. Подвизивао се крепко на гори Ливанској, и био обдарен од Бога великим даром чудотворства. Као архијереј пошао да проповеда Јеванђеље. Стигавши у град Охрид, Еразмо молитвом својом васкрсе сина некога човека по имену Анастаса, и крсти овога. Том приликом Еразмо крсти и многе друге незнабошце и разори у Охриду жртвенике идолске. Због тога буде оптужен цару Максимијану који се у то време бавио у Илирији. Цар га изведе пред бакарни кип Зевсов и нареди му, да принесе жртву и да се поклони идолу. Свети Еразмо учини силу, те из идола изађе страшна аждаја, која поплаши народ. Опет светитељ учини силу, и аждаја погибе. Тада светитељ проповедаше Христа и крсти двадесет хиљада душа. Огорчени цар нареди те се посекоше свих ових двадесет хиљада, а Еразма стави на тешке муке, па га онда баци у тамницу. Али се јави ангел Божји, као негда Петру апостолу, и изведе Еразма из тамнице. Потом оде овај слуга Божји у Кампанију где проповедаше Јеванђеље људима, па се опет врати у град Хермелију и повуче у једну пештеру, да се у њој до смрти подвизава. Пред смрт трипут се поклони према истоку и с уздигнутим рукама мољаше се Богу, да Бог опрости грехе и дарује живот вечни свима онима који са вером буду призивали његово име. По свршетку молитве чу се глас с неба: „Тако нека буде како си молио, целебниче мој Еразмо!” Сав радостан погледа светитељ још једном у небо и виде венац славе како се спушташе на њ, и виде хорове ангела, пророка, апостола и мученика, који прилажаху да приме његову свету душу. Најзад узвикну он: „Господе, прими дух мој!” и издахну око 303. године. Пештера с црквицом светог. Еразма и данас стоји недалеко од Охрида, и од ње се и до данас пројављује велика сила угодника Божјег Еразма свештеномученика.
Сви пострадали у Риму за време Марка Аврелија и епарха Рустика. Када Рустик упита: „Мислите ли ви да ћете, ако умрете за Христа, примити награду на небу?” - одговори свети Јустин: „Не мислимо него знамо”. После тога сви беху обезглављени, 163. године и преселише се у вечно царство Христа Бога.
Безмездни врач. Ученик светог Антонија Печерског. Лечио људе молитвом и давањем зеља, од кога је он справљао себи хлеб. Тако излечио и кнеза Владимира Мономаха, због чега се прочује на све стране. Позавиди му на томе кнежев лекар, неки Јерменин, и почне га клеветати. Када се Агапит разболи, дође му овај Јерменин и погледавши га, рече му да ће кроз три дана умрети, а ако не умре, да ће се и он, Јерменин, замонашити. Рече му Агапит, да је њему јављено од Господа да неће умрети кроз три дана него кроз три месеца. Тако се и зби. По смрти Агапитовој дође Јерменин игуману Печерском и замоли га да га замонаши, јер, вели, јавио му се из онога света Агапит и подсетио га на обећање. И тако негдашњи завидљивац поста кротки монах Провиђењем Бога, који је рад да се сви људи спасу. Упокоји се свети Агапит око 1095. године.
Отац Јустин (Поповић) рођен је на дан Благовести Пресвете Богородице (25. марта, по старом календару) 1894. године, у Врању, од побожних православних родитеља Спиридона и Анастасије. Световно име Благоје добио је по празнику на који се родио. Отац Спиридонов, познати поп—Алекса, био је најмање седми по реду свештеник из старе породице Поповића. И Спиридон је учио богословију (два разреда), међутим, отац га је повукао из школе те је он касније прислуживао у храму и домаћим свештенодејствима, одржавајући дух црквености и побожности у домаћинству у коме је растао мали Благоје. Мајка Анастасија је из угледне домаћинске породице из околине Врања. Изродили су осморо деце, али им је у животу остало само троје: кћер Стојна и синови Стојадин и Благоје.
Рођен у Вологодској губернији; од младости подвизавао се као монах у Спасокаменом манастиру на Кубенском језеру. Одатле заједно са иноком Пахомијем, иштући пустињачко усамљеништво, он пређе на Свету Луку, и ту обнови запустели општежићни манастир. Године 1403. он се удаљи на реку Глушицу, основа ту општежићни манастир, а на пет километара од ње - други манастир, назван Сосновац...
Пострадаше у Антиохији за време безбожног цара Декија Трајана (249-251.године).
Примораван да се одрекне Христове вере и принесе идолима жртву, он јуначки одбио и неустрашиво веру своју исповедио. Зато га: тукли жилама, месо му парче по парче кидали, кичму му ломили, кости му из тела чупали, голенице пребили, кукове сецкали, камењем засипали, и најзад му главу одсекли.
Родом из Кападокије. Због исповедања вере у Христа примораван од царског управитеља Кападокије, да принесе жртву идолима, а он исмеја идоле и наружи. Због тога му тело резаше; затим га у ужарену пећ вргоше, а он чуван благодаћу Христовом остаде неповређен. Затим га одведоше у идолски храм пред жртвеник, а он сруши жртвеник. Онда га бацише у казан вреле смоле, зејтина и оцта, у коме два дана остаде; и изиђе одатле без икакве опекотине и плика на телу. То многе незнабошце привуче вери Христовој. Напослетку га изведоше ван града, и главу му одсекоше. И блажена душа његова венценосна узиђе на небо.