Овај празник установљен би договорно од Грка и Руса, у време цара грчког Мануила и књаза руског Андреја за спомен истовремене победе и то: Руса над Бугарима и Грка над Сараценима. У обе те војне ношени су с војскама крстови, из којих су засветлиле луче небеске. Зато се установи, да се 1. августа износи крст из цркве Свете Софије, најпре у средину цркве а потом и на улице, ради поклоњења народа и ради спомена чудотворне помоћи крста у бившим ратовима. Но ово није био обичан крст, но прави Часни Крст, који се чувао у храму царског двора. Часни Крст је преношен из царског двора у Свету Софију 31. јула, а одатле после ношен по улицама ради освећења земље и ваздуха. Најзад 14. августа поново је враћан у храм царске палате.
Њихова су имена Леонтије, Атије, Александар, Киндеј, Минситеј, Кириак, Минеон, Катун и Евклеј. Први беше дрводеља, а остали земљорадници. Због дерзновеног исповедања вере Христове и због разрушења храма Артемидина, беху љуто истјазавани и обезглављени у време Диоклецијаново у Пергији Памфилијској, и посташе наследници Царства Христова.
Главу му запалили огњем; и тако свети Елеазар пострадао за Госпда.
Живео свето и богоугодно, еписковао у време цара Јустинијана Великог у 6 веку.[17] Многе нечовечне нарави и страсти своје пастве исправио својом кротошћу и светошћу. Молитвом својом исцелио бесомучну кћер цареву. Царица Теодора мати подигла му зато по престављењу храм, где су му и свете мошти положене.
Пострадали мачем у Виглетији близу Бакарних врата.
Завезан у врећу и стављен у котарицу, па бачен у море; и тако пострадао за Господа.