Различити су путови којим Бог води оне који желе Њему угодити и закон Његов испунити. У време цара Хонорија у Риму живљаше висок царски достојанственик Јевтимијан, врло угледан и врло богат. И он и жена му Аглаида провођаху живот богоугодан. Иако беше богат, Јевтимијан је седао само једанпут дневно за трпезу, и то по смирењу сунца. Имађаху јединца сина, овога Алексија, који кад одрасте, би принуђен да се ожени. Но он те исте ноћи остави не само жену него и дом оца свога, седе у лађу и дође у град Едесу у Месопотамији где беше чувени лик Господа Исуса, послат од самог Господа цару Авгару. Поклонивши се томе лику Алексије се обуче у одело просјака и као просјак живљаше седамнаест година у том граду, непрестано молећи се Богу у паперти цркве Пресвете Богородице. Када се ту прочу као богоугодник, он се убоја од људске славе и оде одатле, седе у лађу да иде у Лаодикију, но промислом Божјим лађа би занесена и доплови чак до Рима. Сматрајући то као прст Божји, Алексије смисли да иде у дом оца свога и да као непознат ту продужи живот свој и подвиг. Отац га не позна, но из милосрђа дозволи му да у дворишту његовом у једној изби живи. Ту Алексије проведе још седамнаест година живећи само о хлебу и води. Злостављан од слугу на разне начине он отрпе све до краја. А када му се крај приближи, он написа једну хартију, стеже у руке, леже и издахну 17. марта 411. године. Тада би откровење у цркви Светих Апостола у виду гласа који рече у присуству цара и патријарха: потражите човека Божја. Мало после откри се, да је тај човек Божји у кући Јевтимијановој. Цар с папом и целом пратњом дође у кућу Јевтимијанову, и после дужег распитивања дознаду да је онај просјак тај човек Божји. Кад уђу у његову избу, нађу га мртва, но у лицу светла као сунце. Из оне хартије родитељи његови сазнају, да је то њихов син Алексије, а невеста, која је тридесет четири године живела без њега, да је то њен муж, и обузе их све неизмерна туга и мука. Но после се утеше видећи како је Господ прославио Свога угодника. Јер, додиром до његовог тела лечаху се многи болесници, и из тела му потече миро благоухано. Тело му сахране у ковчег од мермера и смарагда. Глава му се налази у Светој лаври на Пелопонезу.
Био војник. Не само није хтео принети идолима жртве, него од других принете жртве растури и ногама погази. Због тога беше мучен и посечен, у III веку. Неки сенатор Астерије, обучен у скупоцену белу одећу, посматрао је страдање светог Марина. И толико се одушевио вером у Христа, који толику храброст даје својим следбеницима, да сам узе тело мучениково на своја леђа, однесе и чесно сахрани. Видевши то, незнабошци и њега убише као хришћанина.
Свети апостол Аристовул, један од Седамдесет апостола. Беше брат апостола Варнаве, и рођен на Кипру. Последоваше апостолу Павлу, који га и помиње у посланици Римљанима (Рм 16, 10). Када велики апостол Павле постављаше многе епископе за разне крајеве света, тада постави и овога Аристовула за епископа британскога (енглеског). У Британији беху народи дивљи, неверни и опаки, и Аристовул претрпе међу њима неописане муке, беде и пакости. Удараху га без милости, вукући по улицама, ругаху му се и подсмеваху. Но на крају овај свети муж дође до успеха силом благодати Божје. Просвети народе, крсти их у име Христа Господа, цркве погради, свештенике и ђаконе посвети, и најзад, тамо у миру сконча и оде у царство Господа, коме је верно послужио.
Мисирац из града Хермопоља, и старешина томе граду. У време једног гоњења хришћана он се удаљи у неку планину са многим другим хришћанима, и затвори се у једну колибу где провођаше време у посту и молитви. Но проказа га неки просјак, који му је храну доносио и коме је Савин велика добра учинио. Као Јуда Христа, тако и овај бедник за новац (за два златника) издаде свога добротвора. Савин, са још шесторицом, би ухваћен од војника, везан и на суд отеран. После големих мука би бачен у реку Нил где предаде дух свој Богу 287. године.
Браћа рођена, из Сирије. Јавно и слободно проповедаху Христа и изобличаваху глупости јелинско-римске. Разјарени незнабошци решише да их побију камењем. Но када бацаху камење на ту свету браћу, камење се повраћаше и удараше на саме нападаче, а браћа осташе неповређена. После их обојицу на крст распеше. Са крстова својих браћа поучаваху и храбраху хришћане који стајаху унаоколо ожалошћени. И после мука предадоше дух свој Господу, коме осташе верни до краја. Чесно пострадаше 300. године у граду Вофору.
Свети Папа беше родом из Ликаонског града Лоранде (у Малој Азији) и живљаше у време цара Максимијана (285-305 г.). Гледајући како је сав свет угрожен од идолопоклонства, он изађе пред тамошњег кнеза Магна и неустрашиво га изобличи исповедајући Христа Бога. Због тога би стављен на муке. Страдање његово отпочело је у граду Лоранди, продужило се у Диокесарији, а окончало у Селевкији Исавријској. Светог Папа мучише на разне начине: бацише га на земљу и тукоше моткама по целом телу; затим га бише по лицу; онда га обесише о високу греду и стругаше железним ноктима; потом му обукоше гвоздене чизме и клинцима приковаше, па га натераше да тако превали дуг пут; напослетку га везаше за једно суво неродно дрво које одмах олиста, расцвета се и донесе род, и свети мученик ту предаде душу своју у руке Божје, и доби венац мучеништва. А Ликаонија, имајући његове свете мошти, радује се и весели.
Овај свети мученик беше из града Аназарва у Киликији (Сирија). Отац му беше незнабожац а мајка хришћанка, која га и научи хришћанској вери и мудрости Светога Писма. У својој 18. години буде он ухваћен као хришћанин и изведен пред начелника Маркијана. Пошто се не хтеде одрећи вере, би бачен у тамницу. Оснажен саветима мајке он остаде чврст у вери Христовој, због чега би стрпан у џак са песком и отровним гмизавцима, и бачен у дубину морску, задобивши тако венац мучеништва. Пострадао за царовања Максимијана (285-305. г.), у Антиохији Сиријској. Свете мошти његове у Антиохији чудотвориле у време светог Златоуста, који му одржа похвалну беседу.
Као што је Бог, једном створивши свет из ничега, створио сунце и остале звезде да обасјавају видљиви свет и наша људска тела, тако Он непрестано обасјава душе наше дајући нам друге светилнике - Светитеље Своје, као светилнике који просветљују нашег унутрашњег човека. Јер ма колико ђаво изналазио средстава и начине да људе заводи у зло, још више Бог показује и даје нама људима живе Светитеље Своје, који побеђују лаж и зло ђавоље, и разгоне таму греховну светлошћу светости своје и благодатних врлина својих. Такав један богодани светилник беше и преподобни отац наш Христодул, ваистину слуга Христов.
ЗА исповедање Господа Христа спаљен у пећи, по наређењу цара Андријана, 3. маја 119. године.