Рођен у области Аргирокастра у селу Лукову од оца свештеника. Од младости вукла га жеља самоћи и молитви. Та га жеља најзад доведе и у Свету Гору, где се подвизавао најпре у пештери светог Петра Атонског а потом у пустињи свете Ане. Није хтео ни хлеб јести, него се хранио травом и корењем. Неки завидљивци оптуже га као да се он гнуша хлеба, од чега се он лако и брзо оправда. Најзад се здружи са светим Максимом на Капсокаливи. Због своје искрене љубави према Богу Нифонт буде обдарен од Бога даром чудотворства и прозорљивости. Исцељивао је болесне молитвом и помазањем уљем, а прозирао је у догађаје који се се збили и који ће се збити. Прорекао за себе да ће умрети уз Петров пост. И кад је освануо дан његовог упокојења, он рекне братији око себе: „Не плачите него радујте се, јер ћете у мени имати молитвеника пред Богом за спасење ваше”. Најзад рече: „Време је да идем!” И предаде свету душу своју Богу 14. јуна 1330. године.
Овај блажени Кирил живљаше у време цара Максимијана и игемона Агрипина. Украшен свима врлинама он поживе деведесет и пет година. Једном, у пратњи двојице својих слугу, Теофана и Теоктириста, он крену у један манастир. Путем он угледа како незнабошци приносе волове и овце на жртву идолима, и уздахну због таквог безумља и назва их јаднима. Они га због тога ухватише и посадише у тамницу. А када се свети Кирил у поноћ мољаше Богу, он чу глас с неба који му говораше: "Кирило, иди у Рим!" ...
Ученик светог Спиридона, и доцније његов саслужитељ на острву Кипарском. Беше човек милостив, чист мислима, девствен целога живота, „живи извор суза” и велики испосник. Добро управљаше стадом Христовим, и упокојивши се прими венац међу великим јерарсима на небесима. Упокојио се мирно 370. године.
Као сироче узета у кућу некога великаша, и као подсвојкиња однегована и васпитана у тој кући. Као ваљану девојку тај великаш венча је са својим сином. Када старац великаш умре, навали родбина на његовог сина, да отпусти своју жену, због ниског јој рода, и да се ожени другом, која би по роду и богатству више доликовала њему. Великашев син бојао се Бога и није хтео то учинити. Видећи свога мужа у опреци са његовом родбином, Ана га тајно остави и одбегне на неко далеко острво, где није било живе душе. Но дође на то острво бременита и ускоро роди сина. На овом острву она се подвизавала тридесет година постом и молитвом. Тада, по Промислу Божјем, искрца се на то острво неки јеромонах, који јој крсти сина и да му име Јован. Подвизавала се ова света душа у V веку и мирно скончала.
Овај блажени Јаков, заволевши Христа омрзе свет и одрече се свега имања свог. Али потом, подстрекаван човекомрсцем ђаволом, толико се погорди, да се дрзну говорити: Ко други зна боље од мене спасење моје? - И он вођаше са собом многе и велике борбе, не питајући за савет искусне подвижнике, као што то налажу божанствени оци. Све он то рађаше по својој сопственој вољи и самодопадању, због тога се и преласти од демона. К њему дакле дође неки зли анђео, тојест демон, који се беше претворио у анђела светла, и рече му: Очисти своју келију, упали светиљке и буктиње, окади мирисом и тамјаном, и припреми себе, јер Христос, коме си подвижништвом својим угодио, долази ове ноћи к теби да те обдари многим даровима.
Епископ Бостре у Арабији; живео и делао у петом веку; писао против следбеника Оригенових заблуда (види Миг не, П. Г. 85, 1792-6), а такође и беседе на Благовести и о Јовану Крститељу. Упокојио се у миру.