Свети Евтимије би рођен у Селевкији Исавријској око 834 године, у породици која беше пореклом из Декапоља и у сродству са Св. Григоријем Декаполитом (који се слави 20 новембра). Врло млад постаде монах на гори Олимпу у Витинији, затим пређе у један манастир близу Никомидије, па онда у манастир Св. Теодора близу Цариграда.
Овај свети епископ града Карпасије на Кипру прославља се на том острву, где му је сачуван древни храм крај мора.
Свети мученици Катидије и Катидијан беху рођена браћа и пострадаше за Христа у Египту убијени камењем; а свети Совел, такође у Египту, стрелом прободен, предаде дух Богу.
Велелепни храм и манастир Христа Пантократора (= Сведржитеља) би основан и освећен у Цариграду од свете царице Ирине (у монаштву преподобне Ксеније - види под 13 августом) и супруга јој цара Јована Комнена (1118-1143 године).
Велико гоњење хришћана беше за време цара Декија. Сам цар дође у Ефес, и ту приреди хучно и бучно празновање у част мртвих идола, али и грозан покољ хришћана. Седам младића, војника, уздржаше се од скверног жртвоприношења, и усрдно се мољаху Богу јединоме да спасе род хришћански. Они беху синови најугледнијих старешина ефеских, и њихова имена беху: Максимилијан Јамвлих, Мартинијан, Јован, Дионисије, Екзакустодијан и Антонин. Када и они беху оптужени код цара, они се склонише на једно брдо иза Ефеса, звано Охлон, и ту се скрише у некој пећини. Кад то цар сазна, нареди, да се пећина зазида. Бог пак по далекосежном промислу Своме пусти на младиће један чудноват и дуготрајан сан. Царски дворјани, Теодор и Руфин, потајни хришћани, дадоше узидати и један ковчежић од бакра са оловним плочама, на којима беху исписана имена ових младића и њихова мученичка смрт у време цара Декија. Прошло је од тада преко двесто година. У време цара Теодосија Млађег (408-450) наста велики спор око васкрсења мртвих. Јер беху неки што посумњаше у васкрсење. И цар Теодосије беше у великој жалости због тога спора међу верним; и мољаше се Богу цар, да би Бог неким начином објавио истину људима. У то време буре у цркви, чобани неког Адолија, који поседоваше брдо Охлон, почеше правити торове за овце, и узимаху камен по камен од оне пећине. Тада се отроци пробудише од сна, млади и здрави какви су и заспали. И то се чудо разгласи на све стране, те и сам Теодосије дође са великом свитом и с умиљењем разговараше с младићима. После недељу дана они поново заснуше сном мртвим, да чекају опште васкрсење. Цар хтеде да положи тела њихова у златне ковчеге, али му се они на сну јавише и рекоше му, да их остави на земљи како су били и полегали.
Родом од Етолије, из села Мегадендрон (Велико Дрво). Као младић отишао у Свету Гору, где у Филотејском манастиру буде пострижен за инока. Но гоњен свагдашњом жељом да проповеда Јеванђеље народу, он оде у Цариград, где испроси за то благослов од патријарха Серафима II. И обиђе све придунавске крајеве проповедајући Јеванђеље, но највише се задржа у Албанији, где и пострада од неког Курт-паше, кога Јевреји раздражише против Козме. Козма буде удављен од Турака, па онда бачен у реку 1779. године. Чудотворне мошти почивају му у селу Колкоидас у храму Пресвете Богородице недалеко од града Фиери. Пострадао за Господа свога у шездесет петој години живота.
На данашњи дан празнује се спомен преноса чесних моштију свете преподобномученице Евдокије (из Илиупоља у Самарији), која се иначе слави 1 марта.
Свети мученик Татуил, пострадавши за Христа, сконча обешен о јабуку.
Ова света мученица Христова Евдокија беше рођена на Истоку. Одведена од Персијанаца у ропство, она у Персији поучаваше све заробљенике Светом Писму, пошто беше васпитана на њему и добро га познаваше. То се прочу, и к њој стадоше долазити жене Персијанаца; с њима се она зближи и спријатељи, и многе од њих преведе у хришћанску веру. Због тога би оптужена судијама...
Свети мученик Елевтерије беше из Цариграда; сијаше побожношћу и православљем, а богатством и славам превазилажаше све ондашње славне људе и великаше, јер одмалена беше одрастао на царском двору, и тамо беше у највећој части. Али, сав обузет љубављу према непролазном и вечном благу, он земаљска блага не рачунаше ни у шта, и волео је бити на последњем месту у дворима Господњим, него ли да заузима прво место у дворима грешника...