Родом из села Светог Власија код Јањине (у Епиру); јеромонах при једној цркви у околини Цариграда. Видећи и чувши за страдање св. Константина Руса, свештеника, сваки дан се молио Богу да га удостоји мучеништва. И једнога дана он стаде јавно говорити Турцима о истинитости хришћанске вере, о оваплоћењу Господа Христа, и о осталим истинама домостроја спасења, и изобличавати заблуде ислама. Због тога га Турци ставише на муке, па му најзад главу одсекоше пред Јениџамијом у Цариграду, 1743 године 8 јула. А наредне ноћи небеска светлост сијаше над светим телом убијеног преподобномученика.
Подвизавао се у седамнаестом веку у Вологодској губернији, и тако угодио Господу да свете мошти његове почивају нетљене и точе диван миомир у Вјерјужској Ваведењској цркви, Вељскога округа.
Ови свети мученици беху родом из Италије и пострадаше у време цара Трајана. Када настаде гоњење на хришћане, ови свети седоше на лађу и отпловише у град Дирах. Налазећи се у том граду они видеше како за исповедање Христа свети епископ Астије висијаше распет на крсту, и намазан медом, и како га осе и муве уједаху, и они га прославише због тога...
Епископ града Тома, на ушћу Дунава. Он крстио родитеље светог преподобномученика Астиона (види напред) - Александра и Маркелину, и био посечен мачем око 290 године.
Супруга Димитрија Донског, она водила веома побожан живот; била мајка сиротиње; састрадална према несрећнима; нарочито волела подизати цркве. Као кнегиња носила је богате хаљине и међ људима се појављивала весела лица, а у ствари је била строга испосница, која је тело своје смиривала тешким подвизима. Основала је у Москви Вознесенски женски манастир. Обавештена од Ангела Господњег о дану своје смрти, она се замонаши у Вознесенској обитељи, добивши име Ефросинија, и мирно отиде ка Господу 7 јула 1407 године.