Свети новомученик Димитрије беше родом из села Лигудиста у покрајини Аркадији на Пелопонезу. Отац му се зваше Илија, а мајка му умре још док он беше дете. Маћеха, коју отац доведе у кућу, не поступаше добро са децом, па Димитрије са својим старијим братом напусте кућу и дођу у Триполис. Димитрије ступи у службу код неких зидара, па мучен од њих отиде да служи у једну турску кућу. Ту га постепено мухамеданци обрате у своју веру, обрежу га и назову Мехмед. За њим пође и његов старији брат и учини то исто и он. Чувши за ту пропаст своје деце, јадни отац њихов Илија пође да тражи синове, али их не нађе и врати се натраг кући.
Би свештеник у Лаодикији за време цара Диоклецијана. Пред судијом мучитељем овако је за себе рекао: „Именујем се Артемон, роб Христа Бога мојега; шеснаест година бех чтец и читах књиге у цркви Бога мојега; двадесет осам година бех ђакон и читах свештено Јеванђеље; тридесет три године напуних као презвитер учећи људе и настављајући их на пут спасења с помоћу Христовом”. Судија га уведе у храм Ескулапов где жречеви нарочито неговаху велике змије, посвећене томе „богу”. Све држаху да ће змије угристи Артемона. Но он се прекрсти и силом крста прикова све змије за земљу тако да се не могаху маћи. Потом их изведе све у двориште, духну на њих и све их на мах умртви. Сви беху у великом ужасу. А главни жрец тога храма, Виталије, видећи ово чудо, паде на колена пред Артемоном и повика: „Велики је Бог хришћански!” И крсти га мученик са још неким пријатељима његовим. Но злобни судија оста упоран у злоби и мучаше старца Артемона разним мукама. Једном га хтеде бацити у врелу смолу, но сам се с коња врже у њу и изгоре. Беху виђена два орла који падоше на њ, дигоше га с коња и вргоше у смолу. Свети Артемон оста слободан за извесно време и хођаше, праћен увек са два своја омиљена јелена, и учаше народ. Но поново би ухваћен и посечен 303. године. И пресели му се душа у Царство Христа Бога нашега, коме је Артемон свети верно служио.
Из града Мира Ликијског. Грађанин чесан и славан. Јавно исповедио своју веру у Христа и наругао се мртвим идолима. Због тога би од незнабожаца огњем уморен.
Рођена у Александрији од чесних родитеља; научена благочешћу од малена и у петнаестој години својој венчана с мужем чесним. Но свекар њен би скверан старац, и у одсуству свога сина нападе на снаху своју и хтеде је обешчастити. Устраши се Томаида и у страху опомињаше свекра на закон Божји, и измицаше из руку његових. После дуге борбе свекар извади нож и закла снаху, па је расече на две половине. У том часу постигне га казна Божја, намах ослепи и не могадне наћи врата да изађе, него ту у одаји буде затечен и предат суду, који га осуди на смрт. Тако Томаида пострада за заповест Божју о супружанској верности и о чистоти. Дешавало се потом, да су многи будући, мучени блудном страшћу, уздизали молитве светој Томаиди и добијали од ње крепку помоћ. Велики подвижник Данило пренео је њене мошти у Скит, и тамо их положио у гробље свештеномонаха. Пострада света Томаида 476. године.
Свети Зоило пострада за Христа заједно са Светим мучеником Елевтеријем Персијанцом, чијем се страдању трпљењу дивио, а затим га и сам са њим делио.
Овај свети мученик, заједно са Св. мучеником Зоилом Римљанином (који се такође данас слави) отиде сам пред управитеља свога града и изобличи га за његову нечестиву веру. Овај га ухвати и стаде га мучити на точку и са разним мачевима и другим справама. Мучен страшно и навраћан да прими незнабожачку веру, Свети Елевтерије не попусти, него храбро поднесе све муке. Најзад би посечен мачем за Господа свог. За њим би посечен и свети мученик Зоило Римљанин
Били монаси; мученички пострадали устрељени стрелама. Три аве, слуге Свете Тројице, умртвитељи страсти, устрељени убише душеубице.
Свети Зинон бејаше пореклом Грк из Сирије. Путујући по разним земљама са намером да добије што шире хришћанско образовање, он дође у Италију и настани се у граду Верони. Житељи овога града, видећи врлински живот светог Зинона, изабраше га за свог епископа. Иако гоњење хришћана у то време беше престало, ипак је још свуда било много незнабожаца, и свети Зинон их је просвећивао светлошћу еванђелске науке. Сем тога њему је пало у део да води борбу с аријанцима. У тој борби он се показа тврдим исповедником православних истина, и не отступи од Православља, иако су аријанствујући цареви Констанције и Валент гонили православне.
Најпре био епископ у граду Мурому. Управљао црквом ревносно и мудро. Но буде оклеветан да води нечист живот. Муромци реше да протерају владику. Владика се није правдао. Провевши сву ноћ у молитви пред Муромском иконом Божје Матере, владика одслужи ујутру свету литургију. Затим у присуству огромне масе народа, он дође на реку Ок, распростре мантију на води, прекрсти се, стаде на мантију и отплови низ реку ослањајући се на жезал и држећи на прсима Муромску икону Божје Матере...