За време цара Антонина у Перги Памфилијској, где царски намесник бејаше Теодот, скупљаху за царску војску младиће кршне, снажне и лепе, који се имаху послати на службу у двор царски. Са другим младићима би узет и блажени Теодор, красан лицем. Намесник на њега метну војнички знак, као и на друге. А свети Теодор тог часа баци од себе тај знак, изјављујући: Ја сам од утробе мајке своје означен мојим Небеским Царем, Господом Исусом Христом, и нећу да служим другоме цару...
Жена цара Диоклецијана царица Александра, видевши неустрашиво страдање и славна чудеса светог великомученика Георгија, верова у Христа и пострада за Њега заједно са светим Великомучеником, о чему се опширније говори у Житију светог Георгија под 23 априлом. Слуге царице Александре: Аполос, Исакије и Кодрат, вероваше у Христа када видеше чудеса светог великомученика Георгија и своју царицу како се одрече цара и царства, верова у Христа и пострада за Њега. Они изобличише цара, и назваше га злочинцем и звером, јер не поштеде ни жену своју, са којом је децу имао. Силио разгневљен тиме цар нареди да их баце у тамницу, и целе ноћи смишљаше каквом смрћу да их умори. Сутра дан их изведе из тамнице, и нареди те Кодрату отсекоше главу. Аполоса пак и Исакија поново врати у тамницу. Они после много дана скончаше у тамници од глади и жеђи и предадоше душе своје свете у руке Божје, и добише од Бога венце мученичке.
Ови свети мученици пострадаше заједно са светим свештеномучеником Јануаријем (видети напред).
Мајка светог мученика Теодора (у Перги Памфилијској); мачем посечена.
Родом из Рима, син богатих и благородних родитеља. Неким послом дошао из Рима у Цариград. Ту заблиста својим врлинским и подвижничким животом; усто био је даровит и врло учен. Због тога га патријарх цариградски Сисиније (426-427 г-) рукоположи за презвитера. А када би прогнан са патријаршиског престола јеретик Несторије (428-431 г.), који је патријарховао после Сисинија, за патријарха би изабран свети Максимијан. А после њега за патријарха дође Свети Прокло (434-446 г.), ученик Св. Јована Златоуста. Пошто је Црквом мудро управљао две године и пет месеци, свети Максимијан мирно усну у Господу 21. априла 434. године.
Рођен је око 1350. године, крштено име је Јован. Његов отац је епирски владар Симеон (Синиша) - брат по оцу цара Душана (1331-1355). Вест о смрти оца 1369. године затекла га је на Светој гори. Јован убрзо предаде владавину над својом земљом своме сроднику Алексију Анђелу Филантропу, последњем хришћанском владару Тесалије. Убрзо се повлачи у манастир на Платилитосу на Великом Метеору где се замонашио 1381. године. Био је велики ктитор метеорских манастира. Када су Турци заузели Тесалију, он 1349. године одлази на Свету гору у манастир Ватопед. Око 1410. године вратио се на Метеоре. У једној малој келији се подвизавао до смрти 1222/3. године. Његове мошти се данас налазе у манастиру Преображења Господњег на Метеорима. Тако се са овим преподобним Јоасафом заврши лоза Немањића, од које је родоначелник Стефан Немања (свети Симеон) и последњи владар Јован (монах Јоасаф) постадоше угодници Божји, које Српска црква прославља као своје светитеље.
Свети Ветран бејаше епископ Скитски у граду Томи, на обали Црнога мора, за царовања Валента (364-378 г.). Цар Валент, ревносан аријанац, допутова у град Томи. Дошавши у цркву, он по своме обичају стаде убеђивати епископа Ветрана да ступи у општење са аријанцима. Свети Ветран мушки и смело изјасни се пред царем за православну веру светих Никејских отаца Првог Васељенског Сабора, па остави цара и оде у другу цркву...
Сељачко дете. Од детињства волео књигу и одликовао се побожношћу. Одбио да се жени, и у својих осамнаест година замонашио се у Кирило-Бјелоозерском манастиру. Усавршивши се у духовном животу, преподобни Александар оде на реку Чурјагу, и тамо основа Ошевенски манастир, у Ољенецкој епархији. Много се трудио, и многе на трудољубље одушевљавао. После двадесет седмогодишњих подвижничких трудова, преподобни Александар се мирно преставио 1479. године. Након неколико година његове свете мошти обретене нетљене. Оне почивају у његовом манастиру, у Успенској цркви, и чине многа чудеса.
Рођен 1684. године у селу Звјерки, у Гродњенској губернији, од побожних православних родитеља. Пострадао као шестогодишње дете од фанатика - Јевреја. Арендатор села Звјерке, Јеврејин Шчутко, украде дете Гаврила у одсуству његових родитеља, и одведе га у месташце Бјели Сток. Ту фанатици Јевреји распеше светог Гаврила и бодоше га разним справама све док му сву крв не испустише, и дете умре. Мртво тело би бачено у поље, али убрзо би пронађено. Након тридесет година мошти светог Гаврила показаше се нетљене, и налазе се у Слуцком манастиру.