Овa три света мученика, изведени пред судију у Адријанупољу, у време цара Максимијана, не хтедоше се одрећи Христа. Зато поднесоше многе муке. Најпре их обесише о дрво, и стругаше гвозденим четкама. Затим их гонише и вукоше из града у град. После тога их дадоше зверовима да их поједу, али благодаћу Божјом бише сачувани неповређени...
Дивна су и достојна препричавања божанска страдања и подвизи древних Мученика и Преподобних. Она имају силе да покрену и потстрекну на подражавање чак и немарне и лење душе. Недостајање међутим данас таквих Светих чини људе да се изговарају и да подвиге и врлине Светих приписују не њиховој доброј вољи и благодати Божјој, него приликама тадашњег времена. Зато су већма достојнији дивљења и похвале они људи и жене који су у наша времена, или нешто пре нас, пошли стопама древних Мученика и Подвижника, и својом мученичком смрћу или подвижничким живљењем прославили Бога и зато били од Њега богато прослављени. Јер Господ зна да прославља оне који Њега прослављају (ср. 1 Цар. 2, 30). Једна од таквих, која крену путем древних Мученица и Преподобних, јесте и света Филотеја о којој овде говоримо.
Свети Флавијан, патријарх цариградски после светог Прокла. Савременик светог Лава папе. Борио се одлучно против Евтихија и Диоскора, но жив не дочека тријумф Православља на IV васељенском сабору, јер пре тога на једном јеретичком сабору у Ефесу буде бијен и гажен тако бездушно да ту и умре. Верни војник Христов, храбри бранилац и исповедник вере православне. Упокојио се 449. године.
Свети Агапит живљаше у време цара Диоклецијана. Беше родом из Кападокије, син хришћанских родитеља. Још као млад оде у један тамошњи манастир у горама Синадским, у коме је било око хиљаду монаха. Сакупивши од њих различите врлине, као што пчела скупља мед са различитих цветова, он постаде искусан извршилац заповести Господњих. А тело своје изнури постом, бдењем и великим уздржањем. Тако, једном се читавих осамдесет дана хранио само кором од дрвета. Па и спавање победи, уколико је то могуће човеку. Он је био од користи и потребе свој братији манастирској; све је монахе сматрао као своје господаре, и називао их својим господарима. Због свега тога би удостојен те доби од Бога благодат чудотворства. И он молитвом: умртви једног дракона, и излечи једну девојку од тешке болести. Стога га сви вољаху, и дивљаху му се.
Свети Агапит живљаше у време цара Диоклецијана. Беше родом из Кападокије, син хришћанских родитеља. Још као млад оде у један тамошњи манастир у горама Синадским, у коме је било око хиљаду монаха. Сакупивши од њих различите врлине, као што пчела скупља мед са различитих цветова, он постаде искусан извршилац заповести Господњих. А тело своје изнури постом, бдењем и великим уздржањем...
Пострадали у исто време са св. Агапитом, епископом синадским.
Од ова два мученика, пострадалих у Патари Ликијској, блажени Паригорије, пошто би стављен на најразноврсније муке, доби бесмртни венац мучеништва скончавши у Христу. А славни Лав, оставши caм, није подносио растанак са мучеником Паригоријем, и горко је плакао и јадиковао што и он не би удостојен венца мученичког. Зато отиде на оно место где беху сахрањене мошти светог Паригорија, и плакаше, јер му је срце горело љубављу за мучеништво...
Свети Тома I био је патријарх Цариградски од 607 до 610 године. Упокојио се у миру. Спомен његов и сабор празнује се у Великој Цркви.