Рођен у Будимљанској жупи од родитеља богобојажљивих. Као младић замонашио се у Зети, па је прешао на виши подвиг у Хиландар. Временом постане игуманом хиландарским. И као игуман буде изабран за епископа зетског, а после извесног времена и за архиепископа српског. Био је муж високо добродетељан и управљао је стадом Христовим с ревношћу и љубављу. Упокојио се мирно 1279. године у старости, узвикнувши пред смрт: „У руке твоје господе предајем дух мој”. Мошти му почивају под спудом у храму Пећке патријаршије.
Апостол Филип крстио је овога црнца и евнуха (Дап 8, 26-39 По крштењу евнух се вратио дома и почео проповедати Христа. Он је био првим апостолом вере међу црнцима у Етиопији. Скончао је мученички и удостојио се царства Божјег.
Овај свети Зосима беше из Киликије. Живљаше у пустињи заједно са зверињем. Ухваћен од кнеза Дометијана, он исповеди да је Христос истинити Бог. Усијаним гвожђем бушили му уши; бацили га у казан пун узаврелог блата; затим га главачке обесили; и на чудесан начин од свега тога остао неповређен. У том наиђе један лав који људским гласом говораше о Божанству Христовом. To привуче вери Христовој Атанасија Коментарисија. А мучитељ отпусти светитеља слободна. И он отиде у пустињу и у горе, где је раније боравио. И пошто научи Атанасија истинама вере, крсти га. А живљаху тамо заједно. Једном приликом се на необичан начин расцепи стена, у коју они уђоше, и предадоше душе своје у руке Божје.
Био игуман обитељи коју сам основао, у Кукуми Сицилијској. Ту се подвизавао са својом сабраћом, грчким монасима, пошто беху побегли од иконоборства. Преподобни Теоктист упокојио се године осамстоте.
Ови свети преподобномученици пострадаше од паписта који рушише Свету Гору Атонску за царовања византијског цара Михаила Полеолога (1258-1282 год.). Зато што смело изобличише латине због јереси, проподобни Јевтимије би потопљен а монаси обешени, и тако мученичком кончином прославише Господа који их увенча.
Ходио у железним веригама. Почива недалеко од манастира светог Мокија.
Рођен у Кесарији Кападокијској. Био је официр у римској војсци у време цара Ликинија. Но када наста страшно гоњење хришћана, он напусти војску и свој чин и удаљи се у пустињу Синајску. Усамљен на планини Хориву, Гордије провођаше време у молитви и размишљању о тајнама неба и земље. Нарочито, пак, размишљаше о сујети и ништавности свега онога око чега се људи толико муче и боре на Земљи, па најзад пожели да умре и пресели се у живот непролазни и нетрулежни. С том жељом он сиђе у град у време неких незнабожачких трка и игара. Пријави се градоначелнику као хришћанин. Узалуд га овај одвраћаше од вере, с ласкама и претњама. Гордије оста непоколебљив и тврд као дијамант и говораше: „Није ли очито безумље куповати овим кратковременим животом вечну муку и погибао душевну?” На смрт осуђен, он радосно хиташе губилишту и успут говораше џелатима о дивној и слаткој науци Христовој. И с именом Исусовим на уснама он предаде своје младо тело мачу а праведну душу Богу 320. године.
Заштитница града Париза. Постом, молитвом и милостињом удостојила се Царства Божијег и упокојила се 3. јануара 512. године у 89. години свога живота.