Спомен јој се вршио у цркви Св. Ирине "близу мора". Поцрпивши свето миро из моштију чесних апостола и мученика, Св. Меропа миомирним позивом се бави: помазује миром Божје љубави све оне који је поштују.
Земљак, друг и пријатељ светог Василија Великог и других великих светитеља из IV века. Амфилохије рано остави метеж светски и повуче се у једну пештеру, где као отшелник проживи у подвигу четрдесет година. Догоди се тада, те се упразни епископска столица у Иконији, и Амфилохије чудесним начином би изабран и посвећен за епископа иконијског. Диван пастир и велики бранитељ чисте вере православне. Учествовао на II васељенском сабору 381. године. Ревносно се борио против Македонија злочестивог, и против аријанаца и Евномија. Лично молио цара Теодосија Великог да изагна аријанце из сваког града у држави. Цар му не испуни жељу. После неколико дана опет се јави Амфилохије цару. Када епископ би уведен у одају за примање, цар сеђаше на престолу, а до њега с десне стране сеђаше син му Аркадије, кога Теодосије беше узео себи за сацара. Ушавши, Амфилохије свети поклони се цару Теодосију, а на Аркадија, сина царевог, и не обазре се као да га ту и не бејаше. Разгневи се због тога цар Теодосије веома, и нареди да се Амфилохије одмах истера из двора. Тада рече светитељ цару: „Видиш ли, царе, како не подносиш бешчешће сина; тако и Бог Отац не трпи бешчешће Сина Свога, одвраћа се с ненавишћу од оних, који хуле Њега, и гневи се на све присталице оне проклете (Аријеве) јереси”. Чувши ово, цар разумеде зашто Амфилохије не одаде почаст сину његовом, и удиви се мудрости и смелости његовој. Између многих других трудова свети Амфилохије написао је неколико књига о вери. Упокојио се 395. године у дубокој старости и преселио се у живот бесмртни.
Рођен у Сицилији близу града Акраганта, где је доцније епископ био, од благоверних родитеља Харитона и Теодотије. Сав живот му је проткан дивним чудесима Божјим. Чудесним начином отишао у Јерусалим, чудесним начином изабран за епископа, чудесним начином спасао се од клевете. И сам је био велики чудотворац, јер је био велики угодник Божји, велики духовник и подвижник. Учествовао на V васељенском сабору у Цариграду. После тешких искушења скончао мирно почетком VII века (или крајемVI).
Син кнеза Јарослава. Одмалена срцем окренут к Богу. Победио Шведе на реци Неви, 15. јула 1240. године, због чега је и прозват Невским. Том приликом јаве се светитељи Борис и Гљеб једном војводи Александровом и обећаше своју помоћ великоме кнезу, сроднику своме. У Златној Орди татарској није се хтео поклонити идолима, нити проћи кроз огањ. Због његове мудрости и телесне снаге и красоте уважавао га и кан татарски. Зидао је многе цркве и чинио безбројна дела милостиње. Упокојио се у својој четрдесет трећој години, 14. новембра 1263., а 23. новембра празнује се пренос његових моштију у град Владимир.
Славни руски јерарх, подвижник и родољуб. Друг и изобличитељ Петра Великог. Упокојио се 23. новембра 1703. године. Чудотворне му мошти откривене 1832. године.
Бугарин по рођењу. Са својом дружином борио се у грчкој војсци против Агарјана и Етиопљана. Показивао чуда од неустрашивости. Убио страшну змију и ослободио девојку. Ускоро потом преселио се у вечни живот овај праведни муж. Живео и умро у IV веку. Сахрањен најпре негде у Тракији, а 1206. године цар Кало-Јован пренесе му мошти у Трново.
Архип беше један од Седамдесет. Апостол Павле помиње га у посланици Колошанима и Филимону, називајући га својим “другаром у војевању.” У граду Колосају средиште хришћанства беше у кући Филимоновој. Ту се сабираху хришћани на молитву. То називаше апостол Павле, пишући Филимону, “твоја домашња црква.” У то време апостоли рукополагаху своје ученике за епископе, и то неке од њих на стално место, а неке као мисионаре путујуће по разним местима. И Филимон је био један од ових последњих. Апфија, Филимонова жена, пошћаше се и служаше “домашњој цркви.” У време неког празника незнабошкој богињи Артемиди, сви верни у Колосају беху по обичају сабрани у дом Филимонов на молитву. Незнабошци, сазнав за овај скуп, јурну и похватају све хришћане, Филимона, Архипа и Апфију, као вође, најпре ставе на шибу, а после их закопају до појаса у земљу и почну их камењем тући. И тако убију Филимона и Апфију, а Архипа изваде из рупе једва жива, и оставе га на забаву деци. Деца, пак, избоду га свега ножевима. И тако и овај Павлов “другар у војевању” добро сконча ток свога земаљског пута.