Преподобни отац наш Арсеније, који засија у ова последња времена као сјајна звезда на небу Цркве Православне, родио се у Јањини Епирској од побожних родитеља 31 јануара 1800 године. На крштењу доби име Атанасије. Као дете остаде без родитеља сироче, али не и без небеског Родитеља. Тако се оствари на њему реч псалмопевца: "Отац мој и мајка моја ме оставише али ме прихвати Господ..." Вођен Божјим старањем, деветогодишњи Атанасије допутова у Кидонију Мале Азије где га прими за свога ученика познати по врлини и образовању јеромонах Григорије Сарафис, који беше управник тамошње школе. Ту он постаде брзо омиљен и учитељима и ученицима због своје простоте и безазлености, смирења и побожности. Оставши пет година у реченој школи, беше међу првима, и по учењу и по врлини.
Беше свештеником у неком месту у Ахаји, од богата и угледна рода, по нарави благ и кротак, богољубив и човекољубив. У време цара Декија, а на сам дан Рождества Христова, јурнуше незнабошци у цркву, извукоше Мирона са службе и ставише на муке. При мучењу у огњу ангел му се јави и поткрепи га. Потом стадоше му сећи кожу на кајише, од главе до ногу. Мученик дохвати један такав кајиш своје коже, и њиме удари мучитеља - судију у лице. Судија Антипатр као ван себе узе мач и уби себе. Најзад одведоше Мирона у град Кизик, и тамо га мачем погубише 250. године.
Грађанин града Трикасина, садашњег Труа у Галији. Наследио беше велико имање од родитеља, и као прави хришћанин чињаше од тога милостињу беднима посведневно, а сам живљаше подвижнички, узимајући храну само једном дневно, и то по заласку сунца. Због светости живота Господ му даде моћ исцељења, те као чудотворни исцелитељ би свуда познат. Цар Аврелијан дошавши у Галију, нареди да му доведу Патрокла. Патрокле свети јави пред царем веру своју у Христа, и не утаји ништа. „Ако желиш, царе, нешто од мојих блага, даћу ти, јер те видим убога”, рече свети Патрокле цару. На то њему цар: „Како ти називаш убогим мене, цара, који имам безбројна блага?” Рече Патрокле свети: „Имаш само земаљска, пролазна блага, али си убог, јер ни самога себе немаш, нити вере Христове у срцу”. Би осуђен на смрт и предат војницима, да га воде у неко блато крај реке и ту посеку, а тело му оставе у блату. Но светац се мољаше Богу, да му не остане тело у томе блату и по Божјој сили он наједанпут поста невидљив за војнике и пренет на другу страну реке. После дугог тражења војници га нађу и посеку на једном сувом месту. Два просјака, којима је Патрокле често давао милостињу, наиђу тим путем, познаду тело свога добротвора, и чесно га сахране.
Грк по пореклу, и настојатељ манастира Меликука у Калабрији, у Јужној Италији. У време иконоборства на Истоку многи источни монаси пребегну с иконама у Калабрију. Временом се у Калабрији веома распростре живот монашки. Калабријски монаси одликовали су се и великом ученошћу и великом строгошћу живота. Једно време тако је много било православних манастира и монаха у Калабрији, да су Калабрију сравњивали с древним Мисиром. Православна Калабрија је доцније кроз векове потпадала под власт архиепископа охридских. Преподобни Илија упокојио се у Солуну 903. године.
Изображавајући ликове светитељске на дрвету, он је изображавао и добродетељи њихове у души својој. Исцели човека од губе, виде ангела Божјег, и у старости сконча мирно у Господу 1114. године.
Монаховао на гори преподобног Авксентија; пострадао мученички за свете иконе у време безбожног цара Копронима 768 године. Спомен му данас према Византијском Еортологину Гедеоновом.
Ови свети мученици беху знатни људи. Боравећи у Никомидији они посећиваху народно позориште, и тамо сабране незнабошце учаху да напуштају идолопоклонство и обраћају се вери у Христа. Једном градоначелник Никомидије, видећи да је позориште празно, без гледалаца, упита због чега је то, и дознаде ово: народ, научен од светих мученика, напусти позоришна уживања и води неки нови живот, презирући отачке и праотачке обичаје...
Цар Аврелијан издаде заповест да сви хришћани у целом свету приносе жртве боговима, а да се они, који се томе буду противили, стављају на љуте муке и погубљују. Сам Цар прошавши Сирију дође у Финикију у град Птолемаиду, да све хришћане примора на идолске жртве. Видевши цара где улази у град, блажени Павле се прекрсти и рече својој сестри Јулијани: Буди храбра, сестро моја, и не бој се! Кажем ти, велико искушење наилази на хришћане. - А цар Аврелијан, видевши Павла где се прекрсти, нареди да га ухвате и држе до сутра у оковима.