Негде је називају Раис, или Раида. Девица из неког мисирског града Ватана, дакле, по свој вероватноћи Мисирка. Једном изађе Ираида да захвати воде из бунара близу мора, и угледа лађу напуњену везаним хришћанима: свештеницима, ђаконима, иноцима, женама и девојкама. Распитавши се, сазнаде да сав тај народ воде мучитељи незнабошци на муке и смрт због имена Христа Господа. У срцу младе Ираиде распламти се жеља, да и она пострада за Господа. Остави судове код бунара, уђе у лађу и исповеди, да је и она хришћанка. Одмах и њу везаше и са осталима одведоше у мисирски град Антинопољ. После разних мучења прво Ираиди одсекоше главу, а потом и осталима. Чесно пострада и прослави се почетком IV века.
Као младић пострада за веру Христову од Турака у Цариграду 1672. године. Тамо му се отац беше преселио из Тесалије. Па како му отац држаше сваштарницу, то и он би прозван Сваштар, грчки: Пантопол. После многог принуђавања да се потурчи, и мучења што се не хте потурчити, био посечен, и преселио се у Царство Божје. Мошти му почивају у манастиру Ксиропотаму у Светој Гори.
Родом из места Коница у Албанији. Рођен као муслиман од муслиманских родитеља. Но доцније, видећи чудесну силу вере хришћанске на разним местима и у разним случајевима, он се крсти. За то буде тужен и изведен пред турски суд. Намучен за веру Христову од Турака у Етолији и посечен после мука 1814. године. Пред смрт узвикнуо: „Помени ме, Господе, у царству Твоме”.
Од младости подвизавао се у свим хришћанским добродетељима. Као епископ у своме месту рођења, у граду Синопу, на обали Црнога мора, примером и речима божанским утврдио правоверне у вери, и обратио у веру праву многе идолопоклонике. Окамењени незнабошци беху испуњени гневом на Фоку светога. И Господ предочи Фоки мученичку кончину кроз једну визију. Наиме: виде Фока голуба светла како слети с неба носећи у кљуну своме красан венац, од цвећа, и како спусти на главу његову. И чу Фока глас од голуба: „Чаша твоја напуни се, и треба да је испијеш!” Из те визије сазнаде угодник Божји, да му треба ускоро за Христа пострадати. И не устраши се, него с благодарношћу Богу припремаше се за муке. Ускоро после тога неки кнез Африкан узе Фоку на истјазање, наложи на њега љуте муке; све му тело испребија и израњави, па после тамновања баци га у кључалу воду, у којој овај храбри Христов војник сконча земни живот и пресели се у радост Господа свога. Пострада у време цара Трајана.
Живео на преко осам стотина година пре Христа. У његовом животопису вели се, да је он био син оне удовице у Сарепти Сидонској, кога пророк Илија васкрсе из мртвих. Својим тридневним пребивањем у утроби кита свети Јона предображавао је тридневно пребивање Христа у гробу, а спасењем из утробе кита - васкрсење Господа из мртвих. Остало све о овом дивном пророку треба прочитати у књизи пророка Јоне.
Земљак свештеномученика Фоке. У Синопу близу Црног мора имао Фока башту, коју је сам обрађивао. Плодовима своје баште он је гостио све мимопролазнике не пропуштајући да им и душу угости словом Божјим. Но чу за њега кнез, мучитељ хришћана, и посла војнике да га убију. Фока угости војнике тако срдачно, да се они устезаху да га убију. Но по његовој молби они извршише заповест и одсекоше му главу. На томе месту, а на његовим чудотворним моштима, ускоро је подигнут храм његовог имена. Светог Фоку нарочито морнари поштују, и призивају у помоћ сви путници на мору. Пострада 320. године.
Пореклом од племићке фамилије бугарске. Кад су га родитељи хтели оженити, побегне у Свету Гору. Отшелник и чудотворац. Подвизавао се у пештери близу манастира Зографа. У више махова јавила му се Пресвета Богородица. Највећи зографски подвижник и чудотворац. Страшна келија, у којој се Козма ћутке подвизавао и борио с демонима, постоји и данас северозападно од манастира Зографа. Видовито гледао духом и описивао догађаје у даљини времена и простора. Скончао у старости, 22. септембра 1323. године и после многотрудног живота преселио се у радост Господа свога.
Отац светог Теофана, писца канона и светог Теодора Начертаног. Чудотворац. Скончао у манастиру Светог Саве Освећеног у IX веку.
Светогорски монаси подвижници из бугарског манастира Зографа пострадаше за исповедање свете вере Православне, спаљени од јеретика Латина и латиномислећег цара Михаила VIII Палеолога и патријарха Јована Века (око 1282. године) у једној кули (пиргосу) манастира Зографа. Данас се врши шихов спомен (као и у прву недељу по Недељи Свих Светих), а опширније о њима говори се под 10. октобром, када се слави дан њиховог страдања.