Први донео у Русију са Атона чин појања 12 псалмова и написао одговор на постављена му питања о животу Светогорских монаха.
Игумановао од 1127 године. Његовим старањем кивот преподобног Теодосија би 1130 године обложен златом и сребром.
Игумановао од 1219 године. На његов предлог, монах Печерске обитељи свети Поликарп[10] описао живот неких преподобних подвижника Печерских. Преставио се 1235 године.
Спомиње се у Синајском рукописном минеју бр. 631 (из 10-11 в.).
Етиопљанин родом, и по занимању најпре разбојник и вођ разбојничке дружине, а потом покајник и велики подвижник. Као роб некога господара Мојсеј побегне и уврсти се у разбојнике. Због његове велике телесне снаге и безобзирности разбојници га изберу за свога старешину. Одједном наиђе на њега грижа савести и покајање за недела која беше починио; остави дружину, ступи у неки манастир и преда се потпуној послушности своме духовнику и реду манастирском. Много се користио поукама светих Макарија, Арсенија и Исидора. Доцније се повукао на безмолвије у једну келију, где се сав предао: труду телесном, молитви, бдењу и богомислију. Мучен демоном блуда, он се исповеди духовнику Исидору, и од њега доби савет, да пости што више и не једе до сита. Но кад и то не поможе, он по савету старца, поче ноћу бдети и молити се стојећи; потом уобичаји, да по сву ноћ доноси воду старцима са удаљеног бунара. После шестогодишњег страшног труда, најзад га свети Исидор чудотворно исцели од блудних помисли, маштања и снова, навођених на њ од демона. У старости би рукоположен за свештеника. Основа свој манастир и имаше седамдесет пет ученика, и поживе у овом животу седамдесет пет година. Провиде своју смрт, и једнога дана рече својим ученицима да беже, јер ће ударити варвари на манастир. Када ученици и њега зваху да бежи, он рече, да он треба да погине од насиља, јер је и сам некад насиља чинио по речи: „Који се маше за нож, од ножа ће погинути” (Мт 26, 52). Па оста са шест сабраће; и варвари дођоше и исекоше их. Један од братије скривен у близини гледаше и виде 7 светлих венаца како се спустише на седморицу мученика.
Пореклом Србин. Подвизавао се најпре у Псковском манастиру Пресвете Богородице, и био игуман у том манастиру. Но слављаху га, а он бежаше од славе човечје, и удаљи се на обалу језера Крипец, где основа нову обитељ у име светог Јована Богослова. Ипак и ту се не може скрити од славе и знаменитости. Посетио га и кнез Јарослав Псковски са женом. Сава не даде жени да уђе у манастир, него је благослови и помоли се Богу за њу ван манастира, и исцели је од неке болести. Упокоји се овај Божји светитељ 1495. године. Мошти његове бише и осташе чудотворне. Од његових пријемника у Крипецу помиње се игуман Доситеј.
Родом Мисирац и велики подвижник мисирски. Као дечак посећивао знамените духовнике, и од њих сабирао опитно знање као пчела мед са цвећа. Једном умоли Пимен старца Павла да га одведе св. Пајсију. Видевши га Пајсије рече Павлу: „Ово ће дете спасти многе, с њим је рука Божја”. Временом Пимен се замонаши, и привуче к монаштву још двојицу браће своје. Једном дође мајка да види синове своје, но Пимен је не пусти унутра него је кроз врата упита: „Да ли више желиш да нас видиш овде или онамо у вечности?” Мајка се удаљи с радошћу говорећи: „Кад ћу вас сигурно видети тамо, то не желим да вас овде видим”. У манастиру ове тројице браће, којим је управљао најстарији брат, авва Анубије, овакав је био типик: ноћу су четири часа проводили у рукодељу, четири часа у спавању и четири часа у псалмопојању. Дању су од јутра до подне проводили наизменично у раду и молитви; од подне до вечерње у читању, а после подне готовили су себи вечеру, једини оброк у двадесет четири сата, и то обично од неких зеља. О њиховом животу сам Пимен говори: „Ми смо јели то што нам се предлагало; нико никад није рекао: дај мени нешто друго, или: ја то нећу. На тај начин ми смо провели сав живот у безмолвију и миру”. Подвизивао се у V веку, и упокојио се мирно у дубокој старости.
Подвизавао се у Руви, пустињи палестинској у време цара Маврикија (582-602). У младићству био овчар. Једном пси његови нападну некога човека, и растргну га, а он из несташлука не одбрани човека. Због тога му би откровено, да ће и он на крају погинути од зверова. Тако се и зби. Би изједен од зверова и предаде душу своју Господу.
Преко шездесет година управљао црквом у Шпанији као епископ кордовски. Учаествовао видно на Првом васељенском сабору у Никеји, и председавао помесном сабору Сардикијском 347. године. Толико је ревновао за Православље, да је и пред смрт своју поново предао анатеми Аријеву јерес.