Кад Тамерлан опколи Москву са безбројном војском, Руси пренесосе чудотворну икону Пресвете Богородице из Владимира у опкољени град и сав народ се са сузама поче молити Светој Пречистој. Наједампут се сва војска татарска, без видљивог разлога, поче зурно повлачити. Тамерлан у сну имаше виђење: облаци светитеља носаху се под небесима, у средини њиховој Света Богородица као царица, и још даље безбројна војска ангела. Богородица оштро пречасе Тамерлану и наређиваше му да одступи са руске земље, а светитељи махаше својим жезлима. Ужаснут овим сном, Тамерлан нареди повлачење.
Племић, под утицајем поука светог Александра Свирског примио монаштво. Подвизавао се најпре у Валамској пустињи; затим се удаљио на обалу Ладожског језера, где и основао манастир у име светог Николаја. Својим поукама и животом он обрати на пут истине два разбојника, који живљаху недалеко од његове обитељи: Ондруса и Кипријана. И они се обојица замонашише, и живљаху у његовој обитељи све до своје смрти. Преподобни Адријан заврши свој живот мученички: 1549 године, при повратку из Москве у манастир, он би убијен у близини насеља Обжи, и тело његово бачено у рит. Но кроз две године свете мошти његове, по чудесном указању братији, бише откривене нетљене, и сада почивају у његовом манастиру, у храму Ваведења.
Ови свети мученици пострадаше са светим Адријаном мачем посечени.[3] Њихова света имена су ова: Минодије, Синетос, Платон, Евретос, Тирс, Евитије, Антим, Евтихије, Форетрије, Тентилије, Клавдије, Анатолије и Наталија, Мардоније, Ермоген, Антиох, Јован, Теодор, Троадије, Кириак, Елевтерије, Картерије, Теогон, Марин и Адријан.
Овога дана празнује се пренос моштију светог Вартоломеја, док је главни празник његов 11. јуна. Када овај велики апостол би распет на крст у Албанопољу Јерменском, хришћани скидоше тело његово и чесно сахранише у оловни ковчег. Па како се на гробу апостола догађаху многобројна чудеса, нарочито исцељења болних, због чега се увећаваше број хришћана, то незнабошци узеше ковчег с моштима Вартоломејевим и бацише у море. У исто време бацише још четири ковчега с моштима четири мученика: Папијана, Лукијана, Григорија и Акакија. Но по Божјем Промислу ковчези не потонуше, него водом ношени допливаше и то: Акакијев у град Аскалус, Григоријев у Калабрију, Лукијанов у Месину, Папијанов на другу страну у Сицилију, а Вартоломејев на Липарска острва. Неким тајанственим откровењем узнаде епископ липарски Агатон, о приближењу Липару моштију светог апостола Вартоломеја. Агатон са клиром и народом изађе на обалу и дочека ковчег са великом радошћу. Том приликом десише се многа исцељења болних од моштију светог апостола. Мошти су те биле положене у цркви светог Вартоломеја, и ту су лежале до времена Теофила иконоборца (око 839. године), па како тада муслимани загрозише Липарима, то мошти апостолске беху пренете у град Беневент. Тако Господ прослави Свога апостола чудесима и за живота и после смрти.
Један од Седамдесеторице. Рођен на Криту и васпитан на философији и поезији грчкој. Поводом једнога сна он узе да чита пророка Исаију, и посумња у сву мудрост јелинску. Чувши за Христа Господа, он оде у Јерусалим са још неким Крићанима, и лично чу речи Спаситељеве и виде моћна дела Његова. Срце његово младићко све се прилепи Христу. Доцније би крштен од апостола Павла, коме као син оцу послужи у делу јеванђелском. Павле толико љубљаше Тита, да га називаше час сином (Тит 1, 4), час братом (2. Кор 12, 18). Путоваше Тит много са великим апостолом народа, и би од овога постављен за епископа критског. При страдању Павловом у Риму био присутан и Тит, и чесно сахранио тело учитеља и оца свога духовнога. Потом се вратио на Крит, где је с великим успехом крштавао незнабошце и управљао мудро црквом Божјом до дубоке старости. Упокојио се у деведесет четвртој години свога живота.
Страдали много по тамницама и у прогонству за веру православну у време цара Валента, који се држаше Аријеве јереси. Но под царем Теодосијем ослобођени.
Мудро управљао црквом од 536-552. године. Пре тога управљао домом светог Сампсона за бедне и невољне. При његовом хиротонисању за епископа учествовао и папа Агапит који тада дође у Цариград ради оповргнућа и низвргнућа јеретичког патријарха Антима.
Овог светог мученика, непознатог другим Синаксарима, спомиње једино Синајски кодекс број 631 из 10-11 века.
Патријарховао од 518 до 520 године, а претходно био презвитер и синђел Велике Цркве (свете Софије). Свети Фотије назива га "обиталиштем врлине". Спомен му се врши у Великој Цркви патријаршијској.
Родом из Москве, од рода великашког. Као младић примио монаштво у обитељи светог Сергија Радонежског. Као узорит монах би изабран за игумана, но он жуђаше за молитвеном самоћом, и удаљи се у Комељску шуму, где се до смрти подвизавао борећи се храбро са великим искушењима демонским. Упокојио се у Господу 1550. године.