Године 1798 би чудесно откривено детету Пајсију из града Мегаре на Атичком полуострву место где се налазе свете мошти ових шесторице новојављених светих Мученика, које затим бише ископане и пренесене у град Мегару, чинећи од тада до данас многа и дивна чуда.
Родом из Цариграда, син Јована Ласкариса брата цара Теодора (1204-1222 г.). Прогоњен од Латина дође у манастир Неуспављивих у Понту и ту као монах остаде до ослобођења Цариграда (1261 године). Пошто је изобличавао латиномислећег цара Михаила Палеолога, би прогнан у лађици без крме, која га донесе морем у манастир Ивирон на Светој Гори. Провевши у овом манастиру 10 година, би позван од православног цара Андроника Палеолога и пропутова слободно многа места. На острву Ерикуси (код Крфа) основа свој манастир, па затим пређе у Епир где подиже нови манастир и обнови стари манастир Јеромеријски. Упокоји се у миру и пређе у Царство Небеско.
Подвизавао се у манастиру Метеори у Тесалији; скончао мученички за благочестиву веру хришћанску 1551 године.
Родом из села Светог Лаврентија у Тесалији, од оца Косте Стаматија и мајке Меле; оставши сироче од 15 година, отиде у Цариград и запосли се тамо у некој радњи. Заузимајући се за свој народ пред турским властима, због неправди које су му наношене, изазва на себе гнев Турака и они га погубише мачем као мученика за веру хришћанску 16 августа 1684 године у Цариграду.
Свети мученик Стаматије беше сељак, родом из села Светог Георгија код Волоса у Тесалији. Када неки нечовечни ага скупљаше од народа царске данке, и веома злостављаше народ, пође Стаматије с неколико другова у Цариград, да се тамо жале везиру. Но својим оштрим оптужбама аге Стаматије се замери великашима султановим, и ови га ухапсе. Најпре га хтедоше ласкањем потурчити обећавајући му богатство, славу и чест. На то мученик узвикну: "Моје богатство, слава и чест, то је Христос мој!" Тада га Турци мучише и најзад пред Светом Софијом посекоше 1680 године. Тако се овај војник Христов увенча венцем мученичким. (Његово страдање описа Јован Кариофилис, и оно се налази у "Новом Мартирологиу").
Лекар из Тарса, од знаменита рода. Лечећи народ, учио га вери Христовој. Цар Диоклецијан нареди те му главу одсекоше у Никеји 298. године. Они који му одсекоше главу и донеше цару, ослепеше, а када главу вратише к телу и помолише се, оздравише.
Подвизивао се у другој половини XI века у планини Осоговској на месту званом Сарандопор, у једној пећини. На томе месту доцније подигне цркву један други подвижник, Теодор са Овчег поља, коме се на сну јавио свети Јоаким. Многа чудеса кроз векове догађала су се од моштију преподобног Јоакима, а и данас догађају.
Сељак, родом од Волоса у Тесалији. Када неки нечовечни ага скупљаше од народа царске данке, и веома злостављаше народ, пође Стамат с неколико другова у Цариград, да се тамо жале везиру. Но својим оштрим оптужбама аге Стамат се замери великашима султановим, и ови га ухапсе. Најпре га хтедоше ласкањем потурчити обећавајући му богатство, славу и чест. На то мученик узвикну: „Моје богатство, слава и чест, то је Христос мој!” Тада га Турци мучише и најзад пред Светом Софијом посекоше 1680. године. Тако се овај војник Христов увенча венцем мученичким.
Свети Евстатије II беше архиепископ Српске православне цркве после архиепископа Јакова, то јест од године 1292. до 1309. године. Он беше велики подвижник у личном животу и ревностан пастир у управљању Црквом. За његово време Српска Црква увећа се за три епископије: звечанску, лимску и скопску. Поживевши богоугодно и пастирствовавши Христоподобно, свети Евстатије се мирно упокоји у Господу 16. августа 1309. године. Одмах по престављењу би од свих слављен и спомињан због своје светости.