Један од Свете Седамдесеторице. Свети апостол Павле спомиње га у посланици Римљанима (16, 14). Био епископ у Филипопољу. Овај свети апостол празнује се још и 5. новембра, са Лином, Гајем и другима од Седамдесеторице, а такође и 4. јануара са св. Седамдесеторицом Апостола.
Родом Грк, Цариградски монах, он би послан од свог епископа у Новгород да опише новгородске светиње. Извршивши тај налог, он остаде у Новгороду. Након четири године он оде с проповеђу Еванђеља на Оњегу к Лопарима и Чудима. Много невоља и мука претрпе он од дивљих житеља тога краја, али Господ чуваше живот праведника.
Светих седам свештеномученика Херсонских: Василије, Јефрем, Евгеније, Елпидије, Агатодор, Етерије и Капитон. Сви ови беху епископи у Херсону у разна времена, и сви пострадаше (једини Етерије умре мирно) од неверника, било од Јевреја, или Грка, или Скита. Сви су они одлазили у те дивље стране као мисионари, шиљани од патријарха јерусалимског, да проносе светлост јеванђелску. Сви намучени беху и пострадаше ради Господа свога. Василије васкрсе сина некога кнеза у Херсону, што огорчи Јевреје, те га оптужише. Би везан за ноге и вучен улицама градским док душу не испусти. Јефрем би мачем посечен. Евгеније, Елпидије и Агатодор беху бијени штаповима и камењем докле душе своје Богу не предаше. Етерије поживе у време Константина Великог, те у слободи и миру управљаше црквом, сагради велики храм у Херсону, и сконча мирно. Када последњи од њих, Капитон, би послан за епископа, потражише дивљи Скити од њега знак, па да верују. И предложише му сами да уђе у огњену пећ, па ако не изгори, они ће сви поверовати у Христа. Са топлом молитвом и надом на Бога Капитон метну омофор архијерејски на себе и прекрстивши се уђе у зажарену пећ држећи и срце и мисли своје уздигнуте к Богу. И постоја у пламену око једнога часа, и без икакве повреде, ни на телу, ни на оделу, изађе здрав. Тада сви повикаше: један је Бог, Бог хришћански, велики и силни, који сачува служитеља свога у пећи огњеној! И крсти се цео град и сва околина. О овоме чуду причало се много на Никејском сабору. И сви прославише Бога и похвалише чврсту веру светог Капитона. А Капитону се деси да га на путу ухватише на реци Дњепру незнабожачки Скити и у реку утопише. Сви пострадаше почетком IV века.
Родио се у Риму и починио многе теже грехове у младости својој. Но кад се отрезни од грешења и дође к себи, трепеташе од саме помисли на Суд Божији. Ступи у неки манастир, те постом, бдењем, и послушањем укроти и исуши тело своје. У сваком добром подвигу би узор пример свој братији. Често ноћу исхођаше из манастира и иђаше у једну оближњу пећину на молитву. Не знајући куд он то иде, игуман тог манастира тајом крете за њим једне ноћи. И виде игуман Емилијана како са страхом и плачем стоји на молитви. Наједанпут небеска светлост, силније од сунца, обасја целу ону гору, а нарочито пећину ону и Емилијана. И чу се глас с неба: Емилијане, опраштају ти се греси твоји! Ужасну се игуман и побеже у манастир. Сутрадан он објави о свему виђеноме и слишаном прошле ноћи. И би Емилијан у великом поштовању код братије, и поживе дуго, и упокојио се у Господу.
Епископи града Тримитунта на Кипру. Дошавши за епископе, сваки у своје време, они нађоше на Кипру силно идолопоклонство и велики труд уложише и многа чудеса учинише док идолопоклонство победише. Преселише се ка Господу у мукама, и прогонствима, и великим скорбима.
Затвореник неки у манастиру беше славан: од младости је имао чисто житије, јер, уклонивши се од свих житејских сласти и закључавши се у тесну келију, он служаше Богу, умртвљујући тело своје постом и посвуноћним стајањем, приносећи са многим сузама Господару свих молитве за себе и за сав свет, и свим умом својим упражњавајући се у богомислију. Храну је у одређено време добијао из келејникових руку. А никада ништа није узимао од злата и сребра, хране и вина, које је Бог преко хришћана слао братији у манастир.
Преподобни Лаврентије беше родом из града Мегаре у Атици. Родитељи му беху врло побожни, и зваху се Димитрије и Киријакија. Пошто одрасте, Лаврентије се ожени девојком по имену Васила, и с њом доби два сина, Јована и Димитрија...
Овај Павле беше земљоделац у једном селу; човек прост, неук и безазлен. Он ступи у брак са женом, лепом по лицу, али рђавом по души и владању; она дуго време кришом од мужа чињаше прељубу. Једном, вративши се са посла кући, Павле затече своју жену у греху са другим. Осмехнувши се мало, он рече прељубочинцу: Добро, добро! ја заиста, не марим. Тако ми Исуса, не желим више да живим с њом. Ето ти ње; и децу храни, a ja идем и бићу монах.