Свети отац наш и чудотворац Агатон родио се у Италији 650 године од побожних и богобојажљивих родитеља. Родитељи су се потрудили те га научили целом богонадахнутом Светом Писму. Од тога је блажени Агатон имао велике духовне користи. Тако, када му родитељи преминуше, он покупи целокупно њихово богатство и за један дан га раздаде сиромасима. После тога оде у један манастир и постаде монах. Тамо је служио Богу и дању и ноћу; и мољаше се за сав свет. Он се толико усаврши у врлини, да доби од Господа благодат исцељивања. Но пошто се врлина његова није могла сакрити, он постаде епископ у Риму. За време док је он епископовао у Риму би сазван у Цариграду свети Шести Васељенски Сабор 680 године, против јереси монотелитске, на који сабор посла и свети Агатон своје претставнике. Јарко је светлео у своме епископском звању Св. Агатон и отишао ка Господу.
Поред 6. јуна, где се налази и његово житије, овај преподобни се у неким Синаксарима спомиње и данас, и још 29. новеибра.
Подвижник Псково-Печерске обитељи, и од 1529. године њен игуман. Много урадио на њеном благоустројству. Обратио у православну веру и крстио многе Лифландске урођенике суседног града Нејхаузена, и подигао им две цркве. Што је каменим зидом оградио свој манастир, он је био убијен по наређењу Ивана Грозног 1570. године. Заједно с њим био убијен и његов ученик, монах Васијан Муромцев, чувен по својој учености и побожности. Њихове свете мошти почивају у Успенској манастирској цркви.
Ови свети мученици пострадаше за Христа на острву Кипру, где се и врши њихов спомен.
Дивна су и достојна препричавања божанска страдања и подвизи древних Мученика и Преподобних. Она имају силе да покрену и потстрекну на подражавање чак и немарне и лење душе. Недостајање међутим данас таквих Светих чини људе да се изговарају и да подвиге и врлине Светих приписују не њиховој доброј вољи и благодати Божјој, него приликама тадашњег времена. Зато су већма достојнији дивљења и похвале они људи и жене који су у наша времена, или нешто пре нас, пошли стопама древних Мученика и Подвижника, и својом мученичком смрћу или подвижничким живљењем прославили Бога и зато били од Њега богато прослављени. Јер Господ зна да прославља оне који Њега прослављају (ср. 1 Цар. 2, 30). Једна од таквих, која крену путем древних Мученица и Преподобних, јесте и света Филотеја о којој овде говоримо.
Нови свештеномученик Христов Никита беше родом из Епира и беше по чину јеромонах. У њему се појави божанска жеља да пострада за Христа, или због подвига духовних које је желео и вршио, или због неког греха у који је можда и он као човек био раније упао. Јер онај који сам по својој вољи ступа на подвиг мучеништва биће да има једно од тога двога...
Архип беше један од Седамдесет. Апостол Павле помиње га у посланици Колошанима и Филимону, називајући га својим другаром у војевању. У граду Колосају средиште хришћанства беше у кући Филимоновој. Ту се сабираху хришћани на молитву. То називаше апостол Павле, пишући Филимону, твоја домашња црква. У то време апостоли рукополагаху своје ученике за епископе, и то неке од њих на стално место, а неке као мисионаре путујуће по разним местима. И Филимон је био један од ових последњих. Апфија, Филимонова жена, пошћаше се и служаше домашњој цркви. У време неког празника незнабошкој богињи Артемиди, сви верни у Колосају беху по обичају сабрани у дом Филимонов на молитву. Незнабошци, сазнав за овај скуп, јурну и похватају све хришћане, Филимона, Архипа и Апфију, као вође, најпре ставе на шибу, а после их закопају до појаса у земљу и почну их камењем тући. И тако убију Филимона и Апфију, а Архипа изваде из рупе једва жива, и оставе га на забаву деци. Деца, пак, избоду га свега ножевима. И тако и овај Павлов другар у војевању добро сконча ток свога земаљског пута.