Свете мошти Претечиног оца, светог Захарије, нађене су у време цара Теодосија II Млађег (408-450) у месту Кофар код Елевтерупоља у Палестини, као што о томе пише код историчара Теофана и у Пасхалној Хроници. Мошти св. пророка Захарије налазе се сада у Италији.
Ове побожне и богобојажљиве жене праћаху светог Власија и помазиваху себе крвљу што је текла из његових рана
Син великог кнеза Мстислава и унук Владимира Мономаха, рођен и васпитан у Новгороду, он се молитвом и читањем божанствених књига из ране младости свом душом приљубио уз Господа и био му веран целога живота. Поучавајући се свагда у заповестима Господњим, он имађаше душу милостивну, помисао чисту, срце бодро, веру непоколебљиву, љубав нелицемерну. Почео управљати Новгородском облашћу од 1117. године. За време свога кнежевања ревносно се трудио на хришћанском просвећивању и хришћанском начину живљења својих поданика, волео богослужења, сазидао многе цркве, бранио слабе од насиља силника, био пријатељ сиромаха и хранитељ сирочади, утеха и заштитник невољних; једном речју: био родитељ својих потчињених. У Пскову свети кнез подиже нарочито лепу од камена цркву Светој Тројици. И убрзо се престави 1138. године, у својих 46 година. Свога верног слугу Господ дивно прослави: на његовом гробу збиваху се чудесна исцељења и многа друга чудеса.
Богоугодно патријарховао Јерусалимском Црквом у другој половини седмога и почетком осмога века. Упокојио се 706. године. Изгледа да је, због најезде Арапа, боравио дуже времена у Цариграду. Учествовао је на Шестом Васељенском Сабору 680-1. године у Цариграду.
Ови ови архијереји Божји у разна времена богомудро и свето епископствовали на епископском престолу Новгородском, Богу угодили, себе благодаћу и врлинама еванђелским осветили и посветили, ревносно паству ка Царству небеском водили, и тако Царство небеско и сами задобили.
Кнез новгородски Владимир, унук св. Владимира равноапостолног. Упокојио се 1052. године. И његова мајка, супруга великог кнеза Јарослава I, која се пред смрт замонашила добивши име Ана. Упокојила ce 1051. године.
Спочетка се подвизавао у Обнорском манастиру, у Вологодској епархији. Затим се удаљио и на ушћу реке Корјажемке основао Корјажемски манастир, и био игуман. Упокојио се 10 фебруара 1540. године. Свете мошти његове обретене нетљене 1557. године.
Овај велики светитељ беше епископ у Магнезији и пострада за Христа у својој стотринаестој години. Када наста страшно гоњење хришћана у време цара Септимија Севера, старац Харалампије не кријаше се од гонитеља, него слободно и јавно проповедаше веру Христову. Све муке претрпе као у туђем телу. А кад с њега жива кожу одраше, незлобиви светац рече царским војницима: „Хвала вам, браћо, за то што остругавши моје старо тело, ви обновисте дух мој за нови, вечни живот”. Многобројна чудеса учини, и многе у веру обрати. Чак и царева кћи Галина напусти незнабоштво свога оца и поста хришћанка. Осуђен на смрт и изведен на губилиште свети Харалампије уздиже руке к небу и помоли се Богу за све људе, да им Бог даде телесно здравље и душевно спасење, и да им умножи плодове земаљске. „Господе, ти знаш, да су људи месо и крв; опрости им грехе, и излиј благодат Твоју на све!” После молитве овај свети старац предаде душу своју Богу пре него што џелат спусти мач на његов врат. Пострада 202. године. Његово тело узе Галина и чесно га сахрани.