Блажени Савин због многих врлина својих би изабран за епископа у Катани. Али после извесног времена он се повуче у пустињу, пошто је више волео усамљеничко молитвено тиховање. И тамо се предаде великим и тешким подвизима: молитве, поста, бдења и гладовања. Због тога се удостоји дара чудотворства и прорицања. И благодаћу Божјом он болесне исцељиваше, ђаволе изгоњаше и будућност предсказиваше. И многе он поукама својим убеди да оставе свет и родитеље своје, и да служе Христу у монашком звању. И пошто богоугодно поживе, он у миру сконча, предавши дух свој Господу; тело пак његово би предано земљи, и даје исцељења вернима.
О овом светом подвижнику и исповеднику пише блажени v Теодорит Кирски (у својој "Црквеној Историји", IV, 16). Опширније о њему видети под 25. августом: Спомен светих Исповедника Едеских.
Ова славна светитељка беше српскога порекла, рођена у граду Епивату (Пиват, по турски Бојадос), између Силинаврије и Цариграда. Родитељи свете Петке беху имућни и побожни хришћани, и осим Петке имађаху и једнога сина, Јевтимија, који се за живота родитеља замонаши, и доцније поста знаменити епископ мадитски. По смрти родитеља девица Петка, вазда жељна живота подвижничког Христа ради, напусти дом родитељски и оде најпре у Цариград, а потом у пустињу Јорданску, где се подвизавала до старости своје. Ко би могао исказати све трудове, и патње, и искушења демонска, која претрпе света Петка у току многих година? Под старост јави јој се једном ангел Божји и рече јој: „Остави пустињу, и врати се у твоје отечество; потребно је да тамо предаш своје тело земљи, а душом да се преселиш Господу”. Света Петка послуша глас с неба, остави омиљену јој пустињу, и врати се у Епиват. Ту она, проживе још две године, опет у непрестаном посту и молитви, и онда предаде дух свој Богу и пресели се у рајска насеља. Упокојила се у VI веку. Мошти њене чудотворне у току времена беху преношене: у Цариград, у Трново, па опет у Цариград, па у Београд. Сада се налазе у Румунији, у граду Јашу. У београдском граду налази се вода (агиазма) свете Петке, која чудотворно лечи све оне болеснике, који с вером у Бога и љубави према овој светитељки к њој притичу.
Назарије рођен у Риму од оца Јеврејина и мајке хришћанке. Мајка му Перпетуа беше крштена самим апостолом Петром. Примивши веру материну, Назарије се својски предаде испуњењу свих прописа црквених. Неустрашиво проповедајући Јеванђеље, Назарије дође у Медиолан (Милан). Тамо нађе у тамници Гервасија и Протасија, и служаше им са великом љубављу. Сазнавши за то месни кнез нареди те избише Назарија и прогнаше из града. У визији некој јави му се мајка његова и рече му, да треба да иде у Галију (Француску) и тамо проповеда Јеванђеље. Тако Назарије и учини. После неколико година Назарије опет дође у Медиолан, сада са младићем Келсијем, учеником својим, кога он крсти у Галији. Ту затече браћу Гервасија и Протасија још у тамници, у коју и њега брзо баци кнез Анулин. И радоваху се Христови мученици због новог сусрета по Божјем Промислу. Цар Нерон нареди, да се Назарије убије; и кнез изведе из тамнице Назарија и Келсија, и одсече им главе. Ускоро потом бише посечени и свети Гервасије са Протасијем од некога војводе Астазија, који кроз Медиолан иђаше у рат против Мораваца. Па кад чу војвода, да ова два брата не приносе жртве идолима, побоја се да због тога не изгуби битку, па нареди те их одмах посекоше. Гервасије и Протасије беху близанци блажених родитеља и за веру такође мученика: Виталија и Валерије. Мошти светог Назарија пренесе свети Амвросије из неког врта ван града у цркву светих Апостола, а мошти светог Гервасија и Протасија беху му откривене у једној чудесној визији.
Благоверни књаз Никола од најраније младости своје осети пролазност свега на земљи, и јасно увиде да једино на небу постоји царство непролазно, вечно, препуно оних вечних блага, која Господ уготови онима који Га љубе. Стога он, као некада индијски царевић Јоасаф, остави славу и богатство, почаст и власт свог земаљског пролазног кнезовања ради вечног небеског царства, дође у Печерски манастир и обуче се у свети монашки лик.
Свети презвитер (по другима епископ) Газски Силуан пострадао у Гази (почетком 4. века) са св. 40 Мученика из Египта и Палестине; пострадаше за Христа мачем посечени. (О свима њима видети још и под 4. мајем и 17. септембром).
Овај свети мученик беше из места Аније у околини Елевтеропоља; храбар душом a млад и снажан телом. Много се борио за веру Христову. Презревши све земаљско, он најзад постаде жртва паљеница Христа ради: много и разнолико мучен за царовања Диоклецијана, он напослетку би у огњу спаљен.
Рођена у селу Слатини у Мегленској области, од сиромашних сеоских родитеља, који имаху још три кћери. Света Злата беше кротка и побожна девојка, мудра мудрошћу Христовом и златна не само по имену него и по срцу богобојажљивом. Када Злата једном изађе на воду, ухватише је неки бесрамници Турци и одвукоше у своју кућу. Када јој један од њих нуђаше да се потурчи и да му буде жена, неустрашиво одговори Злата: „Ја у Христа верујем, и Њега јединога знам као Женика свога; Њега се нећу одрећи никада, макар ме ви и на хиљаде мука метнули и на комаде секли”. Тада јој дођоше родитељи њени са сестрама. И рекоше јој родитељи: „Кћери наша, смилуј се себи и нама, родитељима својим и сестрама, одреци се Христа привидно, да будеш срећна и ти и ми, а Христос је милостив, опростиће ти грех, учињен у нужди живота”. И плакаху горко родитељи бедни и сестре и рођаци. Но витешка душа свете Злате не даде се победити ђаволским замкама. Она одговори родитељима својим: „Кад ме ви саветујете да се одрекнем Христа, истинитог Бога, нисте више родитељи моји ни сестре моје; имам оца Господа Исуса Христа, и мајку Богородицу, и браћу и сестре - светитеље и светитељке”. Тада је Турци бацише у тамницу, где лежаше три месеца; и извођаху је сваки дан и шибаху док крв њена не затопи земљу. Најзад је обесише стрмоглав и подложише ватру, да би се од дима угушила. Но Господ беше са Златом и даваше јој силу у страдању. На послетку је обесише о дрво и исекоше сву на мале комаде. И тако ова мужествена девица предаде дух свој Богу и пресели се у рајска насеља 1796. године. Комаде њених моштију разнеше хришћани по својим домовима ради благослова.
Свети мученик Флорентије беше из града Солуна. Као хришћанин он беше ревнитељ побожности и врлине, и изобличаваше и исмеваше лажне богове незнабожачке. Хришћане пак он утврђиваше у Христовој вери, трудећи се свим силама да их научи вршењу заповести Господњих и врлина. Зато га игемон града Солуна изведе на суд. Он на суду пред игемоном и свима смело исповеди своју веру у Христа као Бога и Творца, а незнабожачке богове нагрди тврдећи да су они дрво и камен и злато и сребро и бакар и гвожђе, бездахни и мртви идоли. Због таквих речн он би страховито бијен; затим га обесише о дрво и стругаше; после тога га бацише у огањ, и блажени мученик радујући се и молећи се и благодарећи Бога сконча, и доби венац мучеништва.