Света великомученица Злата Мегленска
Рођена у селу Слатини у Мегленској области, од сиромашних сеоских родитеља, који имаху још три кћери. Света Злата беше кротка и побожна девојка, мудра мудрошћу Христовом и златна не само по имену него и по срцу богобојажљивом. Када Злата једном изађе на воду, ухватише је неки бесрамници Турци и одвукоше у своју кућу. Када јој један од њих нуђаше да се потурчи и да му буде жена, неустрашиво одговори Злата: „Ја у Христа верујем, и Њега јединога знам као Женика свога; Њега се нећу одрећи никада, макар ме ви и на хиљаде мука метнули и на комаде секли”. Тада јој дођоше родитељи њени са сестрама. И рекоше јој родитељи: „Кћери наша, смилуј се себи и нама, родитељима својим и сестрама, одреци се Христа привидно, да будеш срећна и ти и ми, а Христос је милостив, опростиће ти грех, учињен у нужди живота”. И плакаху горко родитељи бедни и сестре и рођаци. Но витешка душа свете Злате не даде се победити ђаволским замкама. Она одговори родитељима својим: „Кад ме ви саветујете да се одрекнем Христа, истинитог Бога, нисте више родитељи моји ни сестре моје; имам оца Господа Исуса Христа, и мајку Богородицу, и браћу и сестре - светитеље и светитељке”. Тада је Турци бацише у тамницу, где лежаше три месеца; и извођаху је сваки дан и шибаху док крв њена не затопи земљу. Најзад је обесише стрмоглав и подложише ватру, да би се од дима угушила. Но Господ беше са Златом и даваше јој силу у страдању. На послетку је обесише о дрво и исекоше сву на мале комаде. И тако ова мужествена девица предаде дух свој Богу и пресели се у рајска насеља 1796. године. Комаде њених моштију разнеше хришћани по својим домовима ради благослова.
Свети мученик Флорентије Солунски
Свети мученик Флорентије беше из града Солуна. Као хришћанин он беше ревнитељ побожности и врлине, и изобличаваше и исмеваше лажне богове незнабожачке. Хришћане пак он утврђиваше у Христовој вери, трудећи се свим силама да их научи вршењу заповести Господњих и врлина. Зато га игемон града Солуна изведе на суд. Он на суду пред игемоном и свима смело исповеди своју веру у Христа као Бога и Творца, а незнабожачке богове нагрди тврдећи да су они дрво и камен и злато и сребро и бакар и гвожђе, бездахни и мртви идоли. Због таквих речн он би страховито бијен; затим га обесише о дрво и стругаше; после тога га бацише у огањ, и блажени мученик радујући се и молећи се и благодарећи Бога сконча, и доби венац мучеништва.
Свети Никита Исповедник
Свети Никита родио се у Пафлагонији од побожних и богољубивих родитеља, који беху даљни сродници царице Теодоре, жене цара Теофила иконоборца. Као дете он би дат у школу, и изучи књигу; а кад му би седамнаест година он оде у Цариград. У то време на царском престолу бејаше супруга умрлог цара Лава IV Ирина и њен малолетни син Константин. Примљен у царски двор на службу, Никита убрзо постаде управник двора, и доби звање патриција. Затим би постављен за војног старешину, војводу на Сицилији.
Светих седамдесет мученика
ОВИХ светих 70 мученика пострада за Христа, мачем посечени, а одушевљени беху да пострадају ако треба и више пута.
Свети преподобни Симеон Нови Богослов
Спомен Св. Симеона Новог Богослова врши се 12. марта (где видети његово житије), но како тај дан пада увек уз Велики Пост, зато му је премештен спомен и на овај дан (да би се свечаније славио).
Свети преподобни Теосевије арсинојски
Преподобни Теосевије Арсинојски, тако назван по селу Арсиноји на Кипру, где је рођен од побожних родитеља Михаила и Ане, беше брат Светог Аркадија, епископа Арсинојског (који се спомиње 29. августа). Беше ожењен једном побожном девојком, са којом живљаше као са сестром. Живот провођаше у напасању стада, усамљујући се притом у једну пећину на молитву и подвиге. Од хлеба што је добијао за храну делио је већи део сиромашнима, или птицама небеским, јер је сам јео врло мало. Мирно се упокојио у својој пећини, а пси му отерали стадо кући и тако обзнанили родитељима. После три дана родитељи му, опет помоћу паса, пронађу пећину, у којој открију његово свето тело свеже и миришљаво. Но преподобни не дозволи да га одатле однесу, него се јави ноћу оцу своме и зажели да остане погребен у пећини. Касније ту би подигнут и храм у част светог Теосевија, a y славу Божју.
Свети мученици Тарах, Пров и Андроник
Тарах беше родом из Клавдиопоља у Сирији; Пров из Сиде Памфилијске, а Андроник - син знаменитог грађанина ефеског. Мучени сва три заједно од антипата Нумерија Максима у време цара Диоклецијана. Тараху беше шездесет пет година у време мучења. Када га антипат три пута упита за име, он сва три пута одговори: хришћанин. Најпре их тукоше штаповима, па их крваве и рањаве бацише у тамницу. Потом их поново изведоше на истјазање. Када антипат саветоваше Прова да се одрече Христа обећавајући му почасти од цара и своје пријатељство, одговори Пров свети: „Нити цареве почасти хоћу; нити твоје пријатељство желим”. А када прећаше светом Андронику још већим телесним мукама, одговори млади мученик Христов: „Тело моје пред тобом је, чини што хоћеш”. После дуготрајних мучења по разним местима ова три света мученика беху бачени у позоришту пред зверове. Пре њих беху неки други осуђеници у истом позоришту растргнути од зверова. Но зверови не хтеше шкодити светитељима, него се и медвед и лавица љута умиљаваху око њих. Видећи то, многи повероваше у Христа Бога и викаху на антипата. Бесан од љутине и љући од зверова, антипат нареди војницима, те уђоше и мачевима исекоше Христове војнике на комаде. Тела им осташе помешана са мртвим телима осталих осуђеника. Три хришћанина: Макарије, Феликс и Верије, који присуствоваху убиству светих мученика, дођоше те ноћи да узму тела њихова. Но како тела беху помешана, а ноћ беше врло тамна, они у недоумици како да распознају тела мученика, помолише се Богу, и на једанпут појавише се три свеће над телима светитељским. И тако они их узеше и чесно сахранише.
Свети Мартин, епископ турски
Рођен у Панонији, у једноме граду Штајерске 316. године од родитеља незнабожаца. Отац му беше римски официр, и тако и млади Мартин и преко воље буде дат на службу војничку. Међутим, он већ беше „оглашен” у цркви хришћанској, коју свим срцем љубљаше од раног детињства. Путујући једне зиме са друговима ка граду Амиену, он виде пред капијом града једног просјака где безмало наг дрхти од мраза. Сажали се Мартин, изоста од другова, скиде са себе свој војнички огртач и сабљом пресече га на двоје: једну половину даде просјаку, а другом се он огрте, и оде. Те ноћи јави му се у сну Господ Христос, огрнут у ону половину огртача његовог, и рече ангелима Својим: „Мартин је тек оглашен, и ево обуче ме својом одећом!” Изишавши из војске, Мартин се одмах крсти, и крсти мајку своју. Потом се замонаши у епархији светог Иларија Поатијског, и провођаше живот пун истинског подвига. Беше изванредно смирен, те му због смирења даде Бог обилати дар чудотворства, тако да и мртве васкрсаваше, и зле духове изгоњаше. Насупрот његовој вољи би постављен за епископа у граду Туру. После обилатог рада у винограду Господњем, после мучне борбе и са незнабошцима и са јеретицима аријанцима, свети Мартин предаде душу своју свету у руке Господу своме 397. године.