Земљак свештеномученика Фоке. У Синопу близу Црног мора имао Фока башту, коју је сам обрађивао. Плодовима своје баште он је гостио све мимопролазнике не пропуштајући да им и душу угости словом Божјим. Но чу за њега кнез, мучитељ хришћана, и посла војнике да га убију. Фока угости војнике тако срдачно, да се они устезаху да га убију. Но по његовој молби они извршише заповест и одсекоше му главу. На томе месту, а на његовим чудотворним моштима, ускоро је подигнут храм његовог имена. Светог Фоку нарочито морнари поштују, и призивају у помоћ сви путници на мору. Пострада 320. године.
Пореклом од племићке фамилије бугарске. Кад су га родитељи хтели оженити, побегне у Свету Гору. Отшелник и чудотворац. Подвизавао се у пештери близу манастира Зографа. У више махова јавила му се Пресвета Богородица. Највећи зографски подвижник и чудотворац. Страшна келија, у којој се Козма ћутке подвизавао и борио с демонима, постоји и данас северозападно од манастира Зографа. Видовито гледао духом и описивао догађаје у даљини времена и простора. Скончао у старости, 22. септембра 1323. године и после многотрудног живота преселио се у радост Господа свога.
Отац светог Теофана, писца канона и светог Теодора Начертаног. Чудотворац. Скончао у манастиру Светог Саве Освећеног у IX веку.
Светогорски монаси подвижници из бугарског манастира Зографа пострадаше за исповедање свете вере Православне, спаљени од јеретика Латина и латиномислећег цара Михаила VIII Палеолога и патријарха Јована Века (око 1282. године) у једној кули (пиргосу) манастира Зографа. Данас се врши шихов спомен (као и у прву недељу по Недељи Свих Светих), а опширније о њима говори се под 10. октобром, када се слави дан њиховог страдања.
Свети Софроније се родио 1739. године у бугарском градићу Котелу и на крштењу добио име Стојко (Владислављев). У својој деветој години ступио је у црквену школу, по завршетку које ожени се и буде рукоположен за свештеника (1762. године). Проповедао је народу реч Божију и учио децу науци Господњој у црквеној школи...
Верујући у Господа Христа оклеветани од незнабожаца, и зато мучени, те најзад пострадали мачем посечени.
Свети Јевсевије живљаше у Финикији, и спочетка беше тајни хришћанин. У то време наста велико гоњење на хришћане од стране незнабожаца, који где год могаху наћи хришћане, стављаху их свуда на разноврсне муке Тада многи хришћани, бежећи од незнабожачких руку, скриваху се по тајним местима. А свети Јевсевије, размишљајући о Христовим речима: Који год призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима (Мт 10, 32), испуни се божанске ревности, отиде пред кнеза тога града, и рече: Што чиниш лудости, богоборче, гонећи паству Христову? А кнез, погледавши на њега, упита: Ко си ти? Он одговори: Ја сам слуга Христов, коме си ти непријатељ...
Преподобни и блажени оци наши, Исакије (или Акакије) и Мелетије, беху епископи Цркве Христове на острву Кипру. Побожни и богобојажљиви, они се целог живота бављаху тиме што непрестано учаху паству своју речи Божјој и што све своје имање раздаваху сиромасима. Због врлинског живота свог они добише дар чудотворства, и у миру се упокојише у старости, у разне године, али у један исти дан За светог Акакија (или Исакија) каже се да је био епископ Ситски на Кипру.
Свете штитоноше поверовали у Господа Христа, и зато мачем посечени од цара Максимијана, године 298.