Свети трудољубиви подвижник Печерски подвизавао се у четрнаестом веку. Свете мошти његове почивају у Антонијевим пештерама.
Родом из Мале Азије; ступивши у брак, наговорила свога супруга да живе као брат и сестра; и пребивајући у девству, сва се предала подвизима побожности: бавила се читањем душекорисних књига и све своје силе и напоре посвсћивала помагању ближњих. Унапред обавештена Господом о дану своје смрти, она се у миру преставила, у деветом веку. Свете мошти њене прославиле се мноштвом чудеса.
Петнаести и последњи судија израиљски. Живео на хиљаду сто година пре Христа. Рођен од племена Левијина, од родитеља Елкана и Ане, у месту Рамату, или Ариматеји где се доцније родио и благообразни Јосиф. Нероткиња Ана исплакала је Самуила од Бога и посветила га Богу, када му се наврши три године. Живећи у Силому, код ковчега завета, Самуил имаше у дванаестој години истинито откровење од Бога о казни, која предстојаше дому првосвештеника Илије због неваљалства синова његових Офниа и Финеса. То откровење се ускоро и зби: Филистејци потукоше Израиљце, убише оба сина Илијина, и запленише ковчег завета. Када весник саопшти ову несрећу, Илији, овај паде мртав на земљу и издахну у деведесет осмој години старости. А то се исто деси и са снахом његовом, женом Финесовом. Од тада, па за двадесет година, беху Израиљци робови Филистејцима. После тога рока посла Бог Самуила народу да проповеда покајање, ако жели да се спасе од непријатеља својих. И народ се покаја, и одбаци туђе идоле, којима служаше, и признаде Самуила као пророка, свештеника и судију. Тада Самуил пође с војском на Филистејце и с помоћу Божјом смете их и поби, и ослободи земљу и народ. Потом до старости суђаше Самуил мирно народу своме. Видећи га остарела, народ му рече, да им постави цара на место себе. Узалуд Самуил одвраћаше народ од тога говорећи му, да је Бог једини цар њихов - народ оста при свом тражењу. Иако ово тражење беше немило Богу, Бог нареди Самуилу, да им помаже за цара Саула, сина Кисова из племена Венијаминова. Саул цароваше кратко време, и Бог га одбаци због дрскости и непослушности, па нареди Самуилу, те помаза Давида Јесејева за цара место Саула. Пред смрт своју Самуил сабра сав народ, и опрости се с њим. А када умре, плакаше за њим сав Израиљ, и сахранише га чесно у дому његову у Рами.
Према свему изгледа да су били Словени. Служили Богу у Тракији, и тамо прво предани мукама за Христа. Када незнабошци јурнуше да запале цркву хришћанску, храбри Филип рече старешини њиховом: „Мислиш ли ти, да је Бог затворен у стене? Он живи у срцима”. Храм буде разорен, све књиге спаљене, а свештеници ови одведени у Једрене, где после тамновања и мука буду бачени полусажежени у реку Марицу. Још тридесет осам хришћана скончаше с њима мученички. Мисли се да су пострадали у време Диоклецијаново.
Мемнон обраћен Христу светим Севером са још 37 других особа; зато Мемнона разапеше између два стуба, па му три кајиша коже скинуше са тела од главе до ногу; затим му ноге одсекоше, и онда га са осталих 37 самученика бацише у ужарену пећ, у којој он, и сви остали, предаде свету душу своју у руке Божије; и тако сви ови свети јунаци Христови примише неувенљиве венце мучеништва. То би под Диоклецијаном, 304 године. Имена осталих светих мученика су следећа (према Париском кодексу број 1587): Агатон, Атинодор, Антан, Антилин, Ахилеј, Виктор, Восвас, Гај, Генетлије, Дифил, Дометијан, Епафродит, Евдемон, Евстатије (Еврос), Зотик, Зоило, Кронин (Керкан), Максим, Местос, Молиан, Неофит, Никон, Панастеније, Пантирије, Иалмат, Пантолеон, Ринос, Савин, Саторнин, Силуан, Стратон, Теосевије, Тимотеј, Тиранос, Хрисант, Орион и Орос.
Лукије беше из града Кирине у Либији, и беше први саветник у градској скупштини. Најпре Лукије беше незнабожац; али кад виде јуначко страдање и мученичку кончину епископа Киринског, светог свештеномученика Теодора, Лукије би потресен и његовог се срца косну благодат Христова, те он прими свето крштење. Затим он придоби за веру Христову и намесника Дигниана, те овај поверова у Христа и крсти се...
У педесет трећој години своје владавине, персијски цар Сапор крену са великом војском на Грчку земљу, и стаде рушити хришћанске цркве, уништавати свете иконе и спаљивати светитељске мошти...
Мученички пострадали за Господа Христа на острву Кипру, оклеветани будући од незнабожаца. Пореклом беху из Халкидона (или Картагине), а пострадаше у близини кипарског града Лемесоса. У неким Синаксарима су непознати. (Служба им штампана у Лемесосу 1902 године).