Јеромонах и затворник. О Васкрсу 1463. године њему се догодио овакав случај. Са крстом и кадионицом он је обилазио пештере да би окадио мошти и гробове усопших светитеља. Па преиспуњен васкршњом радошћу ушавши у пештеру, он викне: „Свети оци и братије: Христос воскресе!” У том тренутку разлеже се глас из гробова силан као гром: „Ваистину воскресе!”
Најпре био небрижљив према спасењу душе своје. Но разболи се тешко, и умре, и поврати се од смрти, и би здрав. То га потпуно промени. Он се затвори у Светој Гори у келију и ни с ким ни речи не проговори дванаест година. Пред смрт отворише му монаси келију и умолише га, да им каже неку поуку. Он само рече: „Ко на смрт помишља, не може згрешити”. Од њега су произашли тзв. „исихасти”, који су ћутање, богомислије и умну молитву истицали као врховну делатност правих монаха. Они су имали нарочити скит исихаста, или безмолвника, у Светој Гори. Прича се и за светог Григорија Богослова, да је био безмолвник у време Часног Поста. Свети Исихије живео у VI веку.
УЧЕНИЦИ светог свештеномученика Дионисија Ареопагита. Пострадали за Христа мачем посечени.
Кипријан - досељен из Картагине у Антиохију, где живљаше и Јустина са својим родитељима, Едесијем и Клеодонијом. Едесије беше жрец идолски и цео дом његов незнабожачки. Но када Јустина, ходећи по црквама хришћанским, позна веру праву, она обрати и оца и мајку Христу Господу. И све троје примише крштење од Оптата епископа. Кипријан пак беше волх, имаше везе са дусима нечистим и гаташе. Неки развратан младић, Аглаид незнабожац, хтеде пошто-пото прелестити свету Јустину, јер се занесе лепотом њеном, па како га света девица одсудно одби, он потражи помоћ код Кипријана. Кипријан навођаше зле духове, једне за другим, на Јустину, да би у њој распалио страст нечисту за Аглаидом, но не успе у томе ништа, јер света Јустина крсним знамењем и молитвом Богу одгоњаше од себе духове злобе. Тада Кипријан позна силу крста, и сам се крсти, и временом постаде презвитер и епископ. Озлобљени незнабошци оптужише њега и Јустину, и обоје беху предати суду у Дамаску, потом мучени и посечени у Никомидији крајем III века.
Кнежеви хришћански из Аргвента. На смрт осуђени за Христа у Имеретији од калифа Емил-ел-Муменима и потопљени у реци 730. године. Пред смрт се молили Богу, да Бог опрости грехе свима онима који буду њих призивали у молитви на помоћ. По свршеној молитви пуче гром и чу се глас с неба да им је молитва услишена. Мошти им почивају у Грузији, у манастиру Моцамети.
Пострадао са Св. Кипријаном и Јустином (чији је спомен под данашњим датумом).
Преподобни Теофил беше монах за царовања Лава Исавријана.[28] Гледајући безбожност овога тиранина и рат који води против светих икона, богољубиви монах Теофил ступи пред њега и неустрашиво га изобличи, називајући га безбожником и безакоником и претечом Антихриста. Разјарен тиме, насилник нареди те неустрашивог монаха страховито тукоше, па у тамницу вргоше и глађу морише. И доста времена он проведе у тамници мучен глађу и жеђу. Затим би послан у заточење. И тамо, узносећи благодарност он отиде Господу.
Георгије беше из Филаделфије у Малој Азији; син хришћанских родитеља; по занимању абаџија. Имао радњу у селу Карацасу. Потурчио се из непромишљености. Али након мало дана покаја се и стаде горко оплакивати свој страховити грех. У том покајничком расположењу побеже из села и отпутова у Свету Гору...