Свету Антусу обукоше у костретне рите, и камен јој везаше о врат, па је бацише у бунар, и тако света мученица сконча.
Спомен овог праведног цара грчког (395-408 г.) врши се у Јерусалимској Цркви (према Јерусалимском Канонарију, страна 105, издање архимандрита Калиста), заједно са светим Мартиријем.
Ови свети мученици пострадаше са светим Адријаном мачем посечени.[3] Њихова света имена су ова: Минодије, Синетос, Платон, Евретос, Тирс, Евитије, Антим, Евтихије, Форетрије, Тентилије, Клавдије, Анатолије и Наталија, Мардоније, Ермоген, Антиох, Јован, Теодор, Троадије, Кириак, Елевтерије, Картерије, Теогон, Марин и Адријан.
Овај свети Адријан бејаше син римског цара Прова. Рођен у Риму, он доцније живљаше у Византији са својим братом Дометијем, који постаде епископ Византије. Пун жеље да пострада за Христа, блажени Адријан оде у Никомидију и изобличи цара Ликинија што низашта гони хришћане. Ликиније га због тога стављаше на разне муке, па му напослетку одсече главу 313 године. И тако блажени Адријан прими венац мучеништва. А брат његов епископ Дометије узе свете мошти његове и сахрани их у Аргиропољу, близу Византије, где беху и чесне мошти светих мученика Адријана и Наталије, као и мошти светог апостола Стахија, првог епископа Византије после светог Андреја Првозваног.
Свети мученици ови пострадаше заједно за Христа мачем посечени.
Очистивши се својим сузама преставио се у миру, у место где нема суза ни уздаха.
Муж и жена, обоје од племенита и богата рода из Никомидије. Адријан беше начелник претора и незнабожац, а Наталија потајна хришћанка. Обоје млади, и живљаху у браку свега тринаест месеци до мучеништва. Када опаки цар Максимијан посети Никомидију, нареди да се хришћани хватају и на муке стављају. Близу града у једној пећини беху скривени двадесет три хришћанина. Неко их достави власти, и бише љуто шибани волујским жилама и штаповима, па онда бачени у тамницу. Потом их изведоше из тамнице и доведоше претору, да им имена попише. Адријан посматраше ове људе, измучене но трпељиве, мирне и кротке, па их закле, да му кажу, шта они очекују од свога Бога за толике муке претрпљене. Они му говораху о блаженству праведних у царству Божјем. Чувши то и опет посмотривши те људе Адријан се наједанпут окрете писару и рече му: „Запиши и моје име са овима светима, и ја сам хришћанин!” Када за то чу цар, упита Адријана: „Да ниси с ума сишао?”, на што Адријан рече: „Нисам с ума сишао него сам к уму пришао”. Чувши за ово Наталија, веома се обрадова, и када Адријан са осталим сеђаше окован у тамници, она дође и служаше им свима; а када мужа њеног шибаху и мучаху разним мукама, она га храбраше да истраје до краја. После дугих мука и тамновања нареди цар, да се однесе у тамницу наковањ, и да им се чекићем пребију и ноге и руке. То би и извршено, и Адријан са двадесет три часна мужа издахну у претешким мукама. Мошти њихове пренесе Наталија у Цариград, и тамо их чесно сахрани. После неколико дана јави јој се свети Адријан сав у светлости и красоти и позва је да и она пође Богу, и она мирно предаде дух свој Богу.
Ученик светог Пахомија и велики међу подвижницима мисирским. Био игуман манастира у Тавени. Цео живот провео у потпуној чистоти. Једном га запитао неки брат: „Који пут води ка смирењу?” На то Титој одговори: „Пут ка смирењу јесте: уздржљивост, молитва и сматрање себе нижим од сваке твари”. Достигао врло висок степен савршенства, и кад год је уздизао руке на молитви, дух његов је долазио у екстазу. Упокојио се у IV или у V веку. Уједно с њим помиње се и преподобни Ивистион.