Ликиније, зет цара Константина, чијом сестром беше ожењен, претвараше се пред великим царем као хришћанин, но када доби од цара на управу цео Исток, он поче најпре тајно а после јавно гонити хришћане и утврђивати идолопоклонство. Жена његова туговаше због тога веома, но не може одвратити мужа свога од нечестија. Предавши се идолопоклонству, Ликиније се предаде безмерно свима страстима, а највише женонеистовству. При нападу ове нечисте страсти он хтеде оскврнити девицу Глафиру, која стајаше у служби царичиној. Ова се пожали царици, и царица је тајно посла из царског двора у Никомидији у област Понтијску. Девица достиже град Амасију, и ту би срдачно примљена од епископа Василија и осталих хришћана. Беше Глафира врло радосна што је Бог спасе у девичанству и писаше о том царици. И царица се радоваше и шиљаше јој новаца за храм Амасијски. Но једно писмо Глафирино, упућено царици, паде у руке царском евнуху, који га показа цару Ликинију. Сазнавши цар где се налази Глафира, одмах посла, да се доведе у Никомидију, и она и епископ. У међувремену умре Глафира те војници доведоше само Василија везана. После мука и тамнице блажени овај муж би посечен и бачен у море 322. године. Његови клирици, по указању ангела Божјега, нађоше му тело близу града Синопа, извукоше из воде помоћу рибарских мрежа и пренеше у Амасију где га чесно сахранише у храму, који он својим трудом и подиже. Цар Константин диже војску на Ликинија, победи га, ухвати и посла на заточење у Галију где сконча свој богомрски живот.
Србин из Зете. Као младић, обузет љубављу Христовом, остави дом и домаће своје, и удаљи се у предео Ибра, у ушчеље Црне Ријеке, у пештеру тесну, у којој се, по предању, пре њега подвизавао свети Петар Коришки. Но када се слава његова поче гласити међу људима, он одбеже у Дреницу, и сакри се у густу шуму Девичку. Године је провео свети Јанићије ту у самоћи, у ћутању и у молитви. По предању, кнез српски Ђурађ Бранковић доведе му своју полуделу ћерку, коју светитељ исцели. Из благодарности Ђурађ подигне манастир на том месту, познат и данас под именом Девич. Ту почивају свете и чудотворне мошти Јанићијеве. У том манастиру подвизавала се скоро до у наше дане једна чувена и богоугодна испосница, монахиња Ефимија, боље позната у косовском крају под именом, Блажена Стојна. Упокојила се у Господу 1895. године.
Рус пореклом; одмалена одан молитви и богомислију; као младић оде у Ростов где се у манастиру светог Григорија Богослова замонаши. Сазнавши за Пермску, земљу сву зараслу у коров незнабоштва, пожели Стефан да буде мисионар у тој земљи; одмах се преда изучавању језика пермског, а када савлада језик, састави азбуку и преведе црквене књиге на тај језик. С благословом митрополита московског он се, као презвитер, упути на свој апостолски посао и са апостолском ревношћу поче проповедати Јеванђеље у густом мраку незнабоштва пермског. Крстивши неколико душа, он се потруди те сагради у Перми храм светог Благовештења. А када се црква Божја у Перми умножи, то он буде посвећен за епископа. Подносећи сваки труд, муку, злобу и понижење, он успе да разагна таму међу пермским незнабошцима и да их обасја светлошћу Христовом. У старости оде још једном у Москву, но тамо и сконча земни живот свој и пресели се ка Господу 1396. године.
Целомудрена и пуна страха Божијег девица Глафира, бејаше на служби код царице Констанције, супруге цара Ликинија. Сазнавши за нечисте намере развратног Ликинија, она се уклони из Никомидије у Амасију, и ту живљаше под заштитом и окриљем епископа Василија. Када је Ликиније позва к себи ради казне, она пође к њему заједно са епископом Василијем. Али путем сконча и оде у небеске обитељи.
Свети Каландион (или Каландије) дође на острво Кипар из Палестине заједно са осталих три стотине клирика, монаха, и лаика, званих Аламани. Ови свети побегоше из Палестине испред агарјанске (арапске или турске) најезде (у 7-8. веку) и дођоше на Кипар, где живљаху свето подвизавајући се по разним местима Кипра. По некима. свети Каландион би и епископ Кипарски.
Преподобни Георгије беше ктитор и први игуман манастира Светог Златоуста на Кипру.Овај манастир би подигнут преподобним Георгијем 1091. године на гори Куцувинти, и преподобни би први игуман његов.