Светог Адријана незнабошци бацише у тамницу, и дуго га у њој држаше. А када једном приношаху жртве лажним боговима својим, изведоше светог Адријана из тамнице, приведоше жртвенику, и примораваху га да тамјан принесе као жртву демонима. Но храбри мученик Христов не само не учини то, него притрча жртвенику, побаца жртве са њега, угаси ватру и жртвеник обори. То разгневи кнеза и разјари присутне идолопоклонике, који немилосрдно навалише на њега: једни га штаповима тукоше, други му камењем вилице поломише, а трећи главу разбише. Напослетку ужегоше једну велику пећ, и у њу бацише светог мученика. И тако блажени Адријан заврши свој мученички подвиг, и овенчан оде на небо. Пострадао свети Адријан 281. године.
О овим Св. Мученицима видети под данашњим датумом: Страдање Св. свештеномученика Симеона Персијског.
У време благочестивог великог кнеза Владимирског, Московског и целе Русије Василија Васиљевича, и великог кнеза Тверског Бориса Александровича, и великог кнеза Рјазанског Теодора Ољеговича, када на престолу Митрополије руске бејаше Фотије Грк, подвизаваше се у Бјелојезерском кириловском манастиру старац, по имену Саватије, са другим монасима, служећи Господу дан и ноћ. Преподобни Саватије умртвљаваше тело своје глађу и жеђу, бденијем и молитвама, и сваковрсним трудовима тугоносног живота монашког, послушан игуману и братији, и сва манастирска послушања проходећи ревносно...
На годину дана по престављењу преподобног Саватија Богу би угодно да прослави место на Соловецком Острву где се подвизавао овај свети човек, подизањем славне и велике обитељи. За то дело Господ изабра мужа, сличног пустињољубивом подвижнику Саватију, - преподобног оца нашег Зосиму, о коме ће и бити наша реч. Преподобни Зосима беше из села Толвуја, крај језера Онеге. Његови родитељи, Гаврило и Варвара, живљаху побожно, и васпитаваху своје чедо у хришћанским врлинама и учаху га књизи. Дечак Зосима беше тих, смеран, кротак и срамежљив, и туђаше се младићких обичаја. Растући телом и духом, он се труђаше да из светих књига извуче бисер знања. И постигавши то, он је распознавао оно што је богоугодно, и познавао богатство доброте Божје...
Коринт је град на самом почетку Пелопонеза, близу морског канала кога прокопа персиски цар Ксеркс. У њему Јеванђеље проповеда свети првоврховни Апостол Христов Павле, учитељ народа, и хришћанима коринтским он написа две божанствене Посланице своје. У Коринту се роди и овај блажени Макарије, нови подвижник и светитељ Божји. Његово је порекло из чувене византиске породице Нотараса, из које потиче и преподобни отац наш Герасим Нови, чудотворац Кефалониски...
Бачене у море, но море их не прими. Оне хођаху по мору као по суху и појаху Богу: „Једно поприште трчах, Господе, и војска гоњаше за мном, Господе, и не одрекох се Тебе, Господе, спаси дух мој!” - видећи их тако незнабошци, најпре се задивише, но потом везаше им камење о врат и поново их бацише у дубину морску, и потопише. Сви чесно пострадаше за Христа Цара и Господа 281. године
Михаило беше из села Вурле у Малој Азији, ткач по занимању у граду Смирни, млад и веома леп. У својој осамнаестој години обманут од једног Турчина кафеџије, он се одрече хришћанске вере у прву суботу светог Великог Поста, и ступи код тог кафеџије да ради под плату. А када настаде светли празник Васкрсења Спасова, Михаило видећи како сви хришћани радосно и весело празнују Васкрс и певају тропар "Христос воскресе", дође к себи и увиде какав је страшан грех учинио, покаја се, остави посао у кафани, придружи се хришћанима , па стаде и сам певати с њима "Христос воскресе". Видевши то, Турци га стадоше грдити, говорећи му да не доликује једном муслиману да пева и говори оно што је само хришћанима својствено. А он им одговори: Сутра ћете видети ко сам био и шта ћу постати.
Родом из Грчке. Пострадала у ускршње дане, кад и свети Леонид са седам светих мученица. Са осталим хришћанима у сеоској цркви појала и славила Бога. Пред судијом смело исповеди своју веру у Христа. Зато би бачена у тамницу. А кад је изведоше из тамнице, најпре јој језик отсекоше, затим јој зубе избише, па јој најпосле главу одрубише. И тако блажена мученица узиђе на небо са венцем победе.
У свету Анастасија, супруга Нижегородског кнеза Андреја Константиновича. Када остаде удовица, она ступи у Зачатијевски Нижегородски манастир и замонаши се. Преподобна Теодора се строго пошћаше, ношаше власеницу, дане провођаше у манастирским послушањима а ноћи у сузним молитвама. Бејаше преподобна веома састрадална и милосрдна. Примером свог светог живота она привуче у манастир врло много побожних девојака и удовица. Упокоји се преподобна у својих 47 година, 1378 године. Свете мошти њене почивају у саборној цркви њенога манастира.
Беше родом из Адријанупоља и зваше се најпре Христодул. По занимању беше абаџија (кројач). У младости би преварен од неког потурченог отпадника Јерменина те прими муслиманску веру, и би насилно обрезан. Дошавши затим себи покаја се, и отиде у Свету Гору, где се у својој деветнаестој години замонаши у манастиру Дионисијату. У манастиру се припремаше четири пуне године у крајњем послушању, смирењу и умиљењу. И тада доби благослов од игумана Стефана да иде у Адријанупољ и пострада за Христа на истом месту где Га се и одрекао. Дошавши тамо, он се са смелошћу појави пред судијама и исповеди име Христово, а мухамеданство јавно попљува. Зато би осуђен од Турака и погубљен мачем, певајући са радошћу: Христос васкрсе! Јер би погубљен око Ускрса, у Светли Уторак, 16. априла 1818. године.