Овај славни светитељ родом би од једне патрицијске фамилије у Риму, и добро школован, како у светским наукама и философији тако и у духовној мудрости. Оставивши сву сујету светску, он се предаде цркви на службу, и би ђаконом велике цркве у Риму. Неожењен, повучен, ћутљив, молитвен, Арсеније мишљаше тако проживети цео живот свој. Но Промисао Божја управи његов животни пут друкчије. Цар Теодосије га узе за васпитача и учитеља својих синова: Аркадија и Хонорија, и постави га за сенатора окруживши га великим богатством, и почастима, и раскоши. Но све ово више притискиваше срце Арсенијево, него што га задовољаваше. Деси се једанпут, да Аркадије учини неку кривицу, и Арсеније га зато казни. Увређени Аркадије смишљаше тешку освету своме учитељу, за коју кад сазна Арсеније, преобуче се у одело просјачко, оде на обалу морску, седе у лађу и отплови у Мисир. Када стиже у славни Скит, постаде ученик славнога Јована Колова, и предаде се подвигу. Сматраше себе мртвим; и кад му неко јави, да му је један богати сродник умро и њему завештао све имање, он одговори: „Па ја сам пре њега умро, како му, дакле, ја могу бити наследником?” Повучен у једну пустињску келију као у гробницу, он је поваздан плео котарице од палминог лишћа, а ноћу се Богу молио. Избегавао је људе и сваки разговор с људима. Само празничним данима излазио је из келије и долазио у цркву на причешће. Да се не би олењио, он је себи често постављао питање: „Арсеније, зашто си дошао у пустињу? Провео је педесет пет година као пустиножитељ, и за све то време био је углед монасима, и слава монаштва уопште. Свега је поживео сто година, и скончао је мирно после дуговременог труда и добровољно наложеног на себе мучеништва 448. године. Пресели се у царство Христа Господа, кога љубљаше свим срцем својим и свом душом својом.
Мати светог Василија Великог. У младости желела остати доживотном девојком, но буде принуђена у брак. Родила деветоро деце, и тако их надахнула духом Христовим, да су петоро од њих постали светитељи хришћански, и то: Василије Велики, Григорије, епископ ниски, Петар, епископ севастијски, Макрина и Теозвија. У старости устројила манастир где је живела са својом ћерком Макрином, и где се упокојила у Господу 8. маја 375. године.
Монах кијевски. Никад себи није одмора давао, но непрекидно се трудио. Храну је узимао само једном дневно, по заласку сунца. Подвизавао се и упокојио у XIV веку.
Свети војници Христови за Христа пострадаше мачем посечени.
Овај преподобни песмопојац песмама прослављаше Бога, и тако поживевши престави се у миру.
Овога дана врши се спомен чудесног исцељења које милостиво учини Пресвета Богомати и Приснодјева Марија над младићем Стефаном, неправедно ослепљеним, у селу Колнопи наспрам острва Крфа, 1530 године.
Овај светитељ беше официр римски у време цара Максимијана. Одговарајући на суду за своју веру у Христа, он рече да је наследио веру благочестиву од својих родитеља, и да се у њој утврдио видећи многа чудесна исцељења од моштију хришћанских светитеља. После великих мука претрпљених храбро у тракијском граду Пиринту Акакије би преведен у Византију где издржа нове муке, док најзад не би мачем посечен. Чесно пострада и пресели се у царство вечне радости 303. године.
У VI веку, а на двесто година после тога како је света Нина проповедала Јеванђеље у Грузији, јави се Пресвета Богоматер Јовану, подвижнику Антиохијском, и нареди му да избере дванаест својих ученика и оде у Грузију да утврди веру православну. Јован тако и учини. Приспевши у Грузију, ових дванаест мисионара буду свечано дочекани од кнеза те земље и католикоса Евлалија, и одмах с ревношћу отпочну свој посао. Народ се стицао око њих у гомилама, и они су га утврђивали у вери великом мудрошћу и чудесима многим. Началник свих ових христољубивих мисионара био је свети Јован Зедазнијски. А имена су њихова: Авид, Антоније, Давид, Зинон, Тадеј, Иса, Издериос, Јосиф, Михаил, Пир, Стефан и Шијо. С апостолском ревношћу сви они утврђиваху веру Христову у Грузији, основаше многе манастире, и после себе оставише многе ученике. Тако се удостојише славе на небесима и силе на земљи.
Смело исповедајући и проповедајући Господа Христа, блажени мученик Максим многе незнабошце приведе вери Христовој. Зато најпре претрпе многе муке, а напослетку би каменован. Са таким, своје врсте венцем начињеним од камења око његове главе, он оде ка Господу, да од њега прими венац мучеништва.
Видети о њима под данашњим даном: Спомен преподобних отаца Грузинских. - О преподобном Шијо види и 9. маја.