Свети мученици ови пострадаше крајем трећег столећа, за царовања Максимијанова. Антоније беше старац, a ocтала тројица младићи. Као хришћани изведени на суд у Кесарији Палестинској, ухваћени од неког Мазе; пошто неустрашиво исповедише Христа истинитог Бога, бише обезглављени. Девојка пак Марата беше из града Скитопоља, у Сирији. Због вере у Христа би мучена, по граду гола вођена, па у огањ бачена, где и сконча. И тако сви добише венце мучеништва.
ПОСЕЧЕН за исповедање вере у Христа 1726. године у Цариграду. Родом из Мале Азије из места Нигде. Турци га затворе из зависти, да би му узели имовину. Страдао на месту званом Кучук Карамани. (По некима посечен 1721. а на том месту сахрањене његове свете мошти 1726. г.).
Знаменити игуман Студијског манастира, велики страдалник за иконе, мудри устројитељ манастирског живота, богодухновени учитељ Православља и чудесни подвижник. Упокојио се у Цариграду 826. године у 68. години старости своје.
Син краља Драгутина. И у браку очувао чистоту и целомудреност. Из гроба му миро потекло.
Милосрдни Господ открио је неколико путева за спасење и достизање вечнога блаженства. Од тих путева најмучнији и најтежи јесте подвиг добровољног јуродства, добровољне сулудости Христа ради. Блажени Максим изабра себи тај пут, и непоколебљиво иђаше њиме до саме кончине своје. Одрекавши се од свих удобности живота, он скоро наг хођаше по улицама града Москве, трпећи и мраз и жегу. Својим изрекама он многе одвраћаше од зла и сокољаше на подвиге...
ЖИВЕО у време царева Диоклецијана и Декија, игемона Никејског. Родом из села Аравраке. Видевши како неправедно гоне и кољу хришћане, изађе пред игемона Декија и исповеди Христа, изобличивши многобоштво. Потом би ухваћен, мучен, бачен у тамницу и на крају посечен мачем.
На данашњи дан врши се спомен на преподобне дечанскеподвижнике. Њихов главни празник прославља се 30. децембра, под којим датумом су и описана њихова житија.
Мисирац по пореклу и војник по занимању света Мина, као истинити хришћанин, не могаше гледати одвратно жртвоприношење идолима, те напусти и војску, и град, и људе, и све, па оде у пусту планину. Јер лакше беше светом Мини живети с дивљим зверовима неголи с људима незнабожним. Једног дана прозре свети Мина из даљине незнабожачко празновање у граду Катуанији, па се спусти у град, и пред свима објави своју веру у Христа Бога живог а изобличи идолопоклонство и незнабоштво као лаж и мрак. Кнез града тога, неки Пирос, упита Мину ко је и шта је. Одговори му светитељ: „Отаџбина ми је Мисир, име ми је Мина, био сам официр, но видећи идолопоклонство, одрекох се ваших почасти. Сад дођох да пред свима објавим Христа мога као Бога истинога, да би и Овај мене објавио као Слугу Свога у Царству небеском”. Чувши ово, Пирос стави Мину светога на велике муке. Шибаху га, стругаху гвозденим четкама, опаљиваху свећама, и мучаху разним другим мукама, па га најзад мачем посекоше. Тело му бацише у огањ, да га не би хришћани узели, но хришћани, ипак, спасоше од огња неке делове. Те остатке они чесно сахранише, а доцније они беху пренети у Александрију и тамо сахрањени, и над њима црква саграђена. Пострада света Мина око 304. године и пресели се у Царство Христово. Но би и оста велики чудотворац у обадва живота, и на земљи и на небу. Ко год је светог Мину славио и на невољи у помоћ га са вером призивао, томе је он помогао. Више пута јављао се као ратник на коњу, да помогне вернима, или да казни неверне.