Беше Марко сапутник и помоћник апостола Петра, који га у посланици својој првој назива сином својим, не сином по телу, него сином по духу. Када Марко беше с Петром у Риму, умолише га верни да им напише спасоносну науку Господа Исуса, Његова чудеса и живот Његов. Тако Марко написа Свето Јеванђеље, које виде и сам апостол Петар и посведочи као истинито. Од апостола Петра би Марко постављен за епископа и послат у Мисир на проповед. И тако свети Марко би и први проповедник Јеванђеља и први епископ у Мисиру. Мисир сав беше притиснут густим мраком незнабоштва, идолопоклонства, гатарства и злобе. Но с помоћу Божјом свети Марко успе да посеје семе науке Христове по Ливији, Амоникији и Пентапољу. Из Пентапоља дође у Александрију, куда га вођаше Дух Божји. У Александрији он успе да заснује цркву Божју, да јој постави епископа, свештенике и ђаконе, и да све добро утврди у вери благочестивој. Своју проповед Марко потврђиваше чудесима великим и многим. Када незнабошци подигоше тужбе на Марка, као разоритеља њихове идолопоклоничке вере, и када градоначелник поче трагати за Марком, овај одбеже поново у Пентапољ, где продужи утврђивати своје раније дело. После две године опет се врати Марко у Александрију, на велику радост свих верних, чији се број беше већ врло умножио. Том приликом Марка ухватише незнабошци, везаше га чврсто и почеше вући по калдрми вичући: „Повуцимо вола у обор!” Свега рањена и искрвављена бацише га у тамницу, где му се најпре јави ангел небески, храбрећи га и крепећи га; а потом јави му се сам Господ Исус и рече му: „Мир Теби, Марко, јеванђелисте мој!” на што му Марко одговори: „Мир и Теби Господе мој Исусе Христе!” - Сутрадан злобни људи извукоше Марка из тамнице и понова га вукоше по улицама са истом виком: „Повуцимо вола у обор!” Сав изнурен и изможден Марко изусти: „У руке Твоје, Господе, предајем дух мој” и тако издахну и пресели се душом у бољи свет. Његове свете мошти бише од хришћана чесно сахрањене, да кроз векове дају исцељења људима од сваке муке и сваке болести.
Кад је свети Марко ступио из лађе на суву земљу у Александрији, расцепи му се обућа на једној нози. Тада виде он једног обућара, коме даде обућу на поправку. Шијући обућар прободе шилом себи у леву руку, и поче крв тећи, и јаукаше обућар од бола. Тада апостол Божји замеси прашину с пљувачком својом и помаза рањаву руку и одједном поста рука здрава. Удиви се обућар овоме чуду и позва Марка у свој дом. Чувши Маркову проповед, Аниан - тако му беше име - крсти се и он и сав његов дом. Толико благочешће и толику ревност показа Аниан на делу Божјем, да га свети Марко рукоположи за епископа. И би овај свети човек другим епископом у Цркви александријској.
Ревносни поборник Православља у борби против Евтихијевес монофизитске јереси, свети патријарх Македоније живљаше у време јеретичког цара Анастасија (491-518г). Беше патријарх Цариградски од 495 до 511. године. Због супротстављања јереси царевој цар јеретик Анастасије лиши га патријаршијског престола и удаљи у Пафлагонију, где се овај богоугодник преставио 516. године. Због његовог прогоњења народ се веома бунио против цара. Зато свето тела његово би сахрањено у Цариграду. По предању, свети Македрније се прекрстио за време опела које су држали над њим - покојником.
Место и порекло рођења преподобног Силвестра не зна се добро. Само се зна да је монашки постриг добио од преподобног Сергија Радонешког, и да се спочетка подвизавао у његовом манастиру. Са благословом знаменитог Радонешког подвижника Силвестар је, жељан усамљености, отпутовао на далеки североисток и зауставио се на обалама реке Обноре. У то време тамо беху непролазне шуме, и у близини не беше никаквих насеља. Начинивши себи убогу тесну келију, преподобни Силвестар се стаде подвизавати у најпотпунијем усамљеништву, подносећи свакорвсне невоље, сав предан непрекидној молитви и бдењу.
Ови свети испосници за Христа Господа мачем посечени.
Новомученик Христов беше на служби код једног аге, у кога отац његов беше надзорник имања. Једном Николај оде у Магнезију, носећи на ногама турску обућу. У Магнезији га због тога изведоше на суд. Судија захтеваше од њега да се потурчи, пошто носи турску обућу. Николај не хте ни да чује. Зато га судија изби, што мученик с радошћу отрпе. После тога судија му по други пут стаде предлагати, и то благо и кротко, да се потурчи, ако жели да га више не ставља на муке. А мученик, храбрије него први пут, одговори судији: Знај, судијо, немогуће је да се ја одрекнем вере своје, па ме ти не само моткама тукао, него ме и на најужаснију смрт предао.
Бранко Добросављевић рођен је 4. јануара 1886. године у Скадру код Војнића. Завршио је осам разреда гимназије за испитом зрелости и богословију у Сремским Карловцима 1908. Рукоположен је за ђакона 15. марта, а за презвитера 22. марта 1909. Службовао је у парохијама у Бувачи, Радовици и Вељуну. Одликован је Орденом Светог Саве и Орденом југословенске круне петог степена...
У време цара Аврелијана живљаше овај славни Сава у Риму, и имаше војводски чин. Пореклом беше од Готског племена. Посећиваше често хришћане по тамницама и помагаше их својим имањем. Због велике чистоте и поста даде му се од Бога власт над духовима нечистим. Када би оптужен као хришћанин, он смело стаде пред цара, баци преда њ свој војнички појас, и јавно исповеди Христа Господа. Би мучен разним мукама, шибан, гвожђем струган, свећама опаљиван. Но он не подлеже тим смртоносним мукама, но јави се жив и здрав. Његови другови, војници, видећи очигледно, да Бог помаже Сави, примише веру Христову. Њих седамдесет на броју одмах бише по наредби царевој посечени. Светом Сави јави се у тамници сам Христос Господ у великој светлости и крепљаше мученика Свога. Потом Сава би осуђен на смрт потопљењем у воду. И бачен би у реку дубоку, где предаде душу Богу 272. године. И душа му оде ка Господу, коме је веран остао у мукама многим.