Такође ученици светог Максима Исповедника (чији је спомен 21 јануара). Теодор, провевши двадесет година у прогонству, отишао ка Господу многожељеном. Евпрепије, страховито кињен и злостављан у току једне године, преселио се ка Господу. И тако примили бесмртне венце исповедништва.
Родом из Александрије; посечен за царовања Максиминова, око 310. године, у Палестини; и са њим четрдесет мученика.
У време цара Прова, у III веку, када над Антиохијом начелствоваше неки Атик, дођоше у Антиохију два хришћанина, Трофим и Саватије, обојица угледни и чесни грађани. Но догоди се баш у то време нечисто празновање и жртвоприношење Аполону у Дафни код Антиохије. Атик се нарочито стараше, да сви грађани узму учешћа у том празновању. Па како неки видеше Трофима и Саватија и јавише Атику, да ови странци не узимају учешћа у њиховом празновању, узе их Атик на суд, па кад се не одрекоше Христа, врже их на муке једног по једног. Пошто изби и намучи Трофима, посла га у Фригију, неком Дионисију, још љућем мучитељу хришћана, а он изведе из тамнице Саватија и поче му судити. Када мучитељ упита Саватија ко је и каквога је чина, он одговори: „Чин и достојанство моје, и домовина, и слава, и богатство јесте Христос Син Божји, вазда живи, чијим промислом васиона стоји и управља се”. Зато га бише и трзаше и стругаше гвожђем, док му се кости под месом не указаше. У тим мукама и сконча. А Трофима мучитељ Дионисије удари на велике муке, и држаше га у тамници још за веће. Тада дође Трофиму у тамницу и служаше му сенатор неки Доримедонт, потајни хришћанин. Када ово дознаде мучитељ, стаде мучити обојицу подједнако, па их најзад баци пред зверове. Но зверови их не дирнуше. Доримедонт свети нарочито држаше медведицу вукући је за уши, да би га растргла, али се медведица при свем том умиљаваше. Мучитељ нареди, напослетку, те посекоше мачем светог Трофима и Доримедонта. Душе ових светих мученика сад царују на небесима.
Неки кнез киликијски Дометијан иђаше у лов у планину са слугама својим. У планини виде стара човека, окружена зверовима, кротким као јагањцима. Упитан ко је и шта је, старац одговори, да му је име Зосим, да је хришћанин, и да одавно живи са зверовима, који су бољи од мучитеља хришћана у граду. То увреди Дометијана, који и сам беше љути мучитељ хришћана, па окова Зосима и посла га пред собом у Назарет, где га нарочито хтеде мучити, да би тамо заплашио оне који верују у Христа. И када га свега израњави и искрвави ударцима, веза му камен о врат, па га уздиже на једно дрво. Па му се ругаше кнез: „Заповеди, да дође једна звер, па да и ми сви верујемо!” Свети мученик се помоли Богу, и, заиста, појави се огроман лав, који приђе Зосиму и потури главу своју под камен, да олакша мученику. У великом страху одреши кнез Зосима, но овај убрзо затим предаде дух свој у руке Господа свога.
Праведан и милостив, пред смрт примио схиму и упокојио се 1298. године.
Пострадао за Христову веру од шаха Абаса II заједно са својим сродницима: Елисбаром и Шавлом 1661. године.
Епископ Новгородски; био прво игуман њиме основаног 1153. године Успенског Аркадијевог манастира, близу Новгорода, и много се потрудио у црквеним и народним пословима. Преставио се 1163. године, оставивши за собом успомену кротког владике и дарољубивог оца сиромашних и убогих.
Свети мученик Кастор би уморен глађу од стране идолопоклоника. (Спомен им се врши заједно близу Јустинијановог моста).