Од Седамдесеторице Клеопи се јавио васкрсли Господ на путу за Емаус. Тертије је написао посланицу Павлову Римљанима (Рм 16, 22), и скончао мученички као епископ иконијски, после апостола Сосипатра (в. 10. новембар).Свети Марко (или Јован, в. Дап 12, 12), син благочестиве Марије, чији дом беше уточиште апостолима и првим хришћанима у прво време, и рођак Варнавин. Био је епископ у самаријском граду Аполонијади. Јуст син Јосифа Обручника. Заједно са Матијом биран коцком на место Јуде издајника, но остане неизабран. Као епископ пострадао за Јеванђеље у Елевтеропољу. Свети Артем био епископ у Листри Ликаонској, и мирно скончао.
Из града Егеја у Киликији. Од родитеља наследише веру истиниту и велико материјално богатство. Ревнујући за веру с великом љубављу раздадоше сиромасима богатство своје. И зато што беху милостиве руке и њих рука Божја покриваше од свакога злоумишљаја људског или демонског. Милостиве руке Зиновијеве, које сиромаху дариваху, беху од Бога обдарене даром чудотворства, тако да Зиновије исцељиваше болеснике од сваке болести само додиром руку. И би Зиновије постављен за епископа егејског. У време гоњења судија Лисије ухвати га и рече му: „Предлажем ти двоје - живот и смрт; живот ако се поклониш боговима, смрт ако се не поклониш”. Одговори Зиновије свети: „Живот без Христа није живот но смрт, а смрт Христа ради није смрт но живот”. Када Зиновије би стављен на љуте муке, јави се судији сестра мученикова и рече: „Ту чашу страдања и ја хоћу да испијем, и венцем тим да се венчам”. После мука у огњу и у кипећој смоли беху обоје мачем посечени око 285. године. И тако се овај брат и сестра преселише у царство бесмртно Христа Цара.
ОВИ свети мученици пострадаше у Александрији 250 године, за време цара Декија. Најпре би изведен на суд Александар и са њим Кронион. Прво их обесише и силно тукоше, па их онда залише врелим кључајућим кречом, и у тим мукама блажени страдалци предадоше душе своје у руке Божије. Јулијана пак и Макарија, пошто мучише разним мукама, најзад обезглавише. А осталу тринаесторицу: неке стављаху на разноврсне муке, неке у огњу спалише, некима пак главе одсекоше, зато што се не хтедоше одрећи вере Христове. И тако сви ови блажени страдалци заједно добише венце мучеништва.
ЈЕДАН џелат поверова у Христа. Зато би бачен у мрачну тамницу где и сконча.
Био најпре игуман манастира на Галисиотској гори, и духовник цара Михаила VIII Палеолога; потом Цариградски патријарх (1267-75 и 1282-3. године). Борио се против цареве уније са Латинима и због тога био збациван од цара и латиномислећег патријарха Јована Века. Био прост по нарави и неук, али ревновао за Православље. Упокојио се у миру и погребен у манастиру Св. Василија у Цариграду (1283. или 1284. године).
Син Уроша I и краљице Јелене, и брат Драгутинов. Много ратовао бранећи веру своју и народ свој. Ратовао је против Михаила Палеолога зато што је овај био примио унију и присиљавао све народе балканске и монахе атонске - да и они признаду папу. Ратовао против Шишмана, цара бугарског и Ногаја, цара татарског, да би земље своје одбранио. Сви ратови његови били су успешни, јер се непрестано Богу молио и у Бога уздао. Сазидао преко четрдесет цркава. Осим оних у својој земљи, као: Трескавац, Грачаница, Свети Ђорђе у Нагоричу, Света Богородица у Скопљу, Бањска итд., он је зидао цркве и ван своје земље, у Солуну, Софији, Цариграду, Јерусалиму, у Светој Гори. Упокојио се у Господу 19. октобра 1320. године. Тело његово показало се ускоро нетљеним и чудотворним. Као такво оно и данас почива у Софији у цркви Светога краља.