Господе, кад људи изгубе дар чудотворства, воду и огањ узимаш за слуге своје... Дрвету и металу дајеш Своју моћ… Кроз земљу и траву додељујеш милост изабраним Твојим… Кроз тканину и папир зрачи Твоја сила… Кости светитеља гласе име Твоје и присуство Твоје, кад језик људи замукне од неверовања…
Залуд се овца у рупи пропиње к врху; ако се пастир не сагне к њој, неће се спасти. Благодат Твоја досеже даље од сунчаних зрака. Дохвати се руке моје, и изведи ме из тамнице. Само један зрак Твоје благодати – и подићи ћу се на крила орловска.
На ивици ума вашег стоји Господ са својом мудрошћу и својим језиком, готов да на позив ваш уђе унутра и разагна све луде мисли, све прљаве утиске, све погрешне појмове, и избрише из ума вашег све непостојане слике, – стоји Господ и чека да унесе свој разум, и своје печате, и своје речи. А ви велите: где је Господ?
Господства, Силе и Власти не скидају очију с Њега. Начела, Архангели и Ангели слуге су Његове. И као мед и млеко што теку у земљи обећаној, тако мудрост тече са усана његових. Где је благо ваше, онде је и срце ваше. Не питам вас, шта ви имате него шта ви јесте.
Сине живота, испуни земљу тела и душе моје животом својим, да се имам с чим појавити мећу живим ангелима. Без Твога живота ја нећу моћи дисати ваздух што ангели дишу, нити јести хлеб што ангели једу. И бићу опет изгнан за врата царства небесног, испред којих и сада као раслабљен лежим…
К чему јурите, синови човечји? Кад би знали, к чему ходите, знали би и пут. Безбројне су мете ваше, зато су вам и путеви безбројни. Сударите се и проклињете један другог, зато што вам се путеви сударају… Они што траже живот и истину, имају једну мету и један пут…
Ви што познасте љубав јачу од смрти, што проповедасте да је љубав тајанственија од тела и вечнија од звезда на небу, што имате већу част од ангела јер ангели посташе ангелима без муке и мучеништва, вама се молимо и поклонимо, молите се Богу за нас.
Ја сам Истина. Дошао сам од истине, доносим вам дар од Истине, и враћам се Истини. Кад би у вама било истине, ви би ме познали, и не би питали: ко си ти?
Луде разговоре воде људи чим се удаље од Твога присуства, Мудрости моја. Безверници говоре о делима, а безделници говоре о вери. И свак поништава оно што нема, а оно што има телали по пазару.
Ову молитву написао је отац Предраг Поповић, по повратку из манастира Копорин, где је читао молитву једном тешко болесном дечаку. Ганула га је туга тог детета и његових родитеља и осмислио је "молитвени вапај" не би ли научио људе како се треба молити, а и да се молитва чује у дому народа Божијег. Молите се и ви заједно са њим и Господ ће сигурно одговорити на молитве наше. Амин!
Подигни ме на гору високу, и учини ме поново бистрим извором. Теби се заветујем: тећи ћу кроз суви камен, и нећу се више замутити. Ти ћеш огледати лице Твоје у мени и познаћеш га. Ангели Твоји спуштаће се у мене, и неће осетити спуштање.
Ко први осети присуство Сина Девојачког у свету? Нечисти духови први Га осетише, и страхом се испунише… Заиста, највећи кривци највећма се боје судије, и кад судија наиђе, они га први познаду. Праведник не познаје судију, јер не мисли о њему, нити га ишчекује. Грех га не тера, да стриже ушима и погледа, с које ће се стране судија појавити.
Објавили сте рат не Богу но себи, и Бог са сажаљењем гледа на ваше самоубиство. Уколико ви дуже ратујете против Њега, у толико се Он све незадржаније извлачи из вас. Извлачи Господ своју снагу из вас, своју красоту, своје здравље, своју мудрост и своје блаженство. То је начин ратовања Господа Вишњега са својим противницима.
Узрасте младенац твој, и опаса се снагом, јачом од земље… Ево га где слободно креће сада у посету мрачном породу твоме. У очима му сија вечност; и на лицу му се чита вечност; и у рукама му борави вечност. Јачи од света, ево, излази у борбу са светом, – са свима сеновитим световима твојим, душо заробљена.
Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам и не кунем. Непријатељи су ме више гурнули Теби у наручје него пријатељи. Пријатељи су ме везивали за земљу, непријатељи су ме дрешили од земље, и рушили сва моја надања у земљу.
Ko унесе грех у свет, Господе, те се сав свет уболести, и постаде храна смрти? Ум је капија, кроз коју грех уђе. Кроз ум кану кап отрова у срце и у душу. Одвојен од девичанства и светлости, не тројичан него јединичан, ум се одваја од свете Триаде, и стоји као четврти, – непостојећи. И мисли оно што је земаљско, а не оно што је божанско.
...Минуло је детињство моје, храњено страхом и незнањем, и ишчезла је нада моја у небо и земљу. Сада само у Тебе гледам и Твог се погледа држим, колевко моја и васкрсење моје.
Није тело давало мирис души вашој но душа телу? Како је тешко грешној души, кад остане сама са својим пуним мирисом, неразређеним по телу и нескривеним телом! Заиста, точак не иде сам у блато, ако га возар не наведе. Не увиђате ли сада, да је се точак упрљао вољом возара? Точак је примио своју плату, и возар ће примити своју.
Посрнуће многи у свету и пашће због Сина Твога, Господе… Кнезови народни удружиће се с хајдуцима против Христа Пресветога, свештеници с лажним сведоцима, и мудраци с безумнима.
Сазидали смо Богу храм, говоре нестали, и платили свој дуг. Од сада смо само дужници себи самима. Дали смо Богу Божје, сад ћемо да дајемо себи своје. Али ако храмови ваши буду за вазда виши од душа ваших, aко ширина храмова ваших буде за вазда шира од ускости душа ваших, шта ће бити од храмова ваших? Постаће мртви споменици мртвих душа. А ви ћете, јадници, лутати као сенке оних, који су градили знајући шта и зашто граде; и играћете по свету нестални као јасикова сенка...