Питао сам једном неког човека: “Шта си ти, борац за Христа или борац за кушача ? Знаш ли да постоје борци за кушача ?” Хришћанин не треба да буде фанатик него да воли све људе. Онај ко се без расуђивања разбацује речима, па макар биле и исправне, чини зло. Познавао сам једног благочестивог писца који се мирјанима увек обраћао врло суровим језиком, који је, међутим, тако дубоко продирао да их је до сржи потресао. Једном ми рече: “На једном скупу сам једној госпођи рекао то и то.” Али начин на који јој је то рекао, сасвим сигурно ју је дотукао. Увредио ју је пред свима. “Пази” рекох му, ”ти на људе бацаш златне венце са дијамантима, али тако како их бацаш, разбијаш им главе, не само оне осетљиве, него и тврде”. Не бацајмо се камењем на људе… у име хришћанства. Онај ко разобличује неког грешника пред другима, или са страшћу говори о некој личности, тога не покреће Дух Божији, него… други неки дух. Етос Цркве је љубав: разликује се суштински од правничког. Црква на све гледа са дуготрпљењем и гледа да помогне свакоме, што год да је учинио, колико год да је грешан.

''...Имао сам учитеља каратеа, Јапанца, Бог да му прости. Он нас је све занео оштрином, коју нам је проповедао. Говорио је: ''Буди пристојан и коректан, буди пажљив. Али ако ти неко дирне кожу, уђи му у кости, а ко ти дирне кости сатри га, да више не постоји.'' Видите, ту нема Христа. Ту нема љубави, жртве и оног савршеног што нам је Христос дао, приковавши себе на крст ради нас и давши нам улазак у Његово Небеско Царство. Где је крај томе? То је самоуништење, гледано на дуже стазе. Свака мржња је мач са две оштрице - једна сече напред, а друга назад. Такво страшно помрачење у мржњи је осетио свако од нас. Тада свог противника видите као кроз цев, заслепљени мржњом...а Христос нам је дао рецепт савршене љубави; ''Љубите ближњега свога као самога себе.''

Да бисмо волели ближње, морамо најпре да исцедимо гној самољубља, јер у њему нема ни богољубља ни човекољубља. Ако и љубимо другога - у њему волимо себе. Љубав подразумева немање себе. Тек када сопствени живот доведеш у ред, моћи ћеш и другима да пружиш љубав. 

Духовне жртве су угодне Богу. Дух се поштује духом. Богу није угодно све спољашње и материјално без унутарњег духа. Зато Господ говори: „Прави богомољци ће се молити Оцу духом и истином, јер Отац хоће такве богомољце. Бог је Дух; и који Му се моле, духом и истином, треба да се моле“ (Јован 4:23-24).  Поштујмо Бога, као Духа – духом, вршимо вољу Његову и заповести Његове, принесимо дух скрушени, срце скрушено и смирено за грехе наше. „Жртва је Богу – дух скрушен; срце скрушено и смирено, Бог неће презрети“ (Пс. 50:19). Све напоре хришћанин је дужан да улаже, да би исправио своју душу. Бог говори нашој души, а не телу.  Тело – то је оруђе душе, којим она делује. Језик говори, очи гледају, руке чине оно, што душа замишља и хоће. И ако душа буде исправна, то ће и спољна дела да буду исправна. Без душевне заповести, делови тела не делују. Исправимо душу нашу, као дух, у покорност и послушност Богу. Тада ће и спољашња дела да буду исправна и тако ћемо поштовати Бога нашега духом и истином.

Са годинама и старошћу, неминовно се у човека усељавају песимизам и депресија, очајање и доживљај апсурда, са убрзаним саморазарањем услед попуштања, најпре духовно-душевне, а онда и физичке, пре свега имунолошке одбране. Давање смисла овој, до краја несхватљивој борби између живота и смрти (никад се не бих усудио да кажем нагона смрти), не само да продужава живот и ствара услове за уравнотежену, па и мудру старост и често мирније и безболније умирање, већ испуњава човека љубављу према животу и људима, проширује његову личност и зрачи истинском жељом да пружи другим људима помоћ. Живот се онда завршава као зрео плод који падне са гране живота, не да иструли већ да послужи као семе новом животу.

На породицу пада велики део одговорности за духовно стање човека. Да би се деца ослободила разних унутрашњих проблема, нису довољни савети, принуда, логика и претње. Од свега тога бива, уствари, још горе. Стање се поправља само освећењем родитеља. Постаните свети, па нећете имати никакав проблем са својом децом. Светост родитеља ослобађа децу од проблема. Деца желе крај себе свете људе, испуњене љубављу: људе који их неће застрашивати, нити ће се ограничавати на изрицање поука, него ће им пружати свети живот и молитве. Ви, родитељи, молите се ћутке и са рукама уздигнутим ка Господу Христу, па ћете тајанствено грлити своју децу. А када су немирна, предузмите неке педагошке мере, али не вршите притисак на њих. Првенствено треба да се молите.

Истинска вера се увек састоји у узрастању у врлини једноставности - то је радосно, целовито и ослобађајуће. ''Проблеми'', ''потешкоће'', ''компликације'' су тривијални изговори  човека који је усредсређен на самог себе и заљубљен у слику о самом себи као компликованом и намученом човеку!

Многобрижност је болест палог човека, човека који покушава да искључиво сâм определи и оформи своју судбину, те непрестано планира и јури лево-десно да то оствари. Избегавај бригу. Ради свој посао ревносно, Богу посвети сав свој труд и Његовом се руководству предај. Неумерен рад замагљује памет и охлађује срце, а то удаљава од Бога као извора сваког добра.

У срцу човековом се дешава час приближавање Богу, час удаљавање од Њега. Са њима заједно иду или спокојство и радост или смућење, страх и тескоба, или живот или духовна смрт. Приближавање бива већином у тузи, од које пас нико не може избавити осим Господ, коме се обраћамо свим срцем. На тај начин му се срцем приближавамо. Удаљавање, пак, бива у довољству и изобиљу земаљских добара, која надимају нашег телесног, старог човека. Уколико је, дакле, жудан богатства, славе и угледа и уколико их постигне, човек губи веру из срца и заборавља Бога, Судију и Наградодавца, као и бесмртност своје душе и свој дуг да свим срцем воли Бога и свакога човека као самог себе.

Кад  год је неко гладног нахранио или жедног напојио, кад год је болесног посетио, кад год је некога за опроштај замолио или неком опростио, кад год је неко неког утешио или није неког осудио и оклеветао, кад год се неко радовао успеху и части другог... Учинио је царство Божје опипљивим и реалним.