Истинска вера се увек састоји у узрастању у врлини једноставности - то је радосно, целовито и ослобађајуће. ''Проблеми'', ''потешкоће'', ''компликације'' су тривијални изговори  човека који је усредсређен на самог себе и заљубљен у слику о самом себи као компликованом и намученом човеку!

Многобрижност је болест палог човека, човека који покушава да искључиво сâм определи и оформи своју судбину, те непрестано планира и јури лево-десно да то оствари. Избегавај бригу. Ради свој посао ревносно, Богу посвети сав свој труд и Његовом се руководству предај. Неумерен рад замагљује памет и охлађује срце, а то удаљава од Бога као извора сваког добра.

У срцу човековом се дешава час приближавање Богу, час удаљавање од Њега. Са њима заједно иду или спокојство и радост или смућење, страх и тескоба, или живот или духовна смрт. Приближавање бива већином у тузи, од које пас нико не може избавити осим Господ, коме се обраћамо свим срцем. На тај начин му се срцем приближавамо. Удаљавање, пак, бива у довољству и изобиљу земаљских добара, која надимају нашег телесног, старог човека. Уколико је, дакле, жудан богатства, славе и угледа и уколико их постигне, човек губи веру из срца и заборавља Бога, Судију и Наградодавца, као и бесмртност своје душе и свој дуг да свим срцем воли Бога и свакога човека као самог себе.

Кад  год је неко гладног нахранио или жедног напојио, кад год је болесног посетио, кад год је некога за опроштај замолио или неком опростио, кад год је неко неког утешио или није неког осудио и оклеветао, кад год се неко радовао успеху и части другог... Учинио је царство Божје опипљивим и реалним.  

Неки се људи боје поста, мада Црква назива Велики пост “светло време поста”. Православни монаси – испосници, као Антоније Велики и многи други, постили су целог свог живота, били здрави и дуго поживели. Лекари нам препоручују извесне дијете и ми се тога слепо држимо. Зашто онда не бисмо послушали Бога, који је највећи видар и који нам пост препоручује као благотворан лек и за душу и за тело? Зар не видимо оне, који сувише једу и пију, како пате од тешких и неизлечивих болести и како млади умиру?

У једном виђењу једном човеку откривено следеће, у трену када му је Господ показао и рај и ад: "Видео сам у аду оне, које нисам желео тамо да видим. И у рају сам видео оне, које нисам очекивао тамо да видим ". Људи које осуђујемо могу да се нађу у рају. А постоје људи, за које други мисле да се спасавају, а они тону у ад. Поред тога, има још један доказ који ме је поразио: "Срео сам у аду велики број ревнитеља. Ад је био пун ревнитеља". А зашто? Зато што су осуђивали, и нису имали саосећања за друге људе. И због тога је према речима Нила Мироточивог, онај који осуђује брата гори од демона. Осуђивање одгони благодат Светог духа, и тај човек чини три пута више зла. И на другом месту је још речено да онај који осуђује ближњега је антихрист, због тога што заузима престо Христа Судије, Који је Једини Праведан Судија. И због тога онај који осуђује овако расуђује: "Овима је потребно то, а овима - ово. Ови треба да се предају анатеми, а ови други - овоме, а трећи - нечему трећем". И због тога он већ суди заузимајући Христов престо, Који је Једини Истинити и Праведни Судија.

Када увидиш да многи жудно траже своју срећу у чулним добрима и чулним задовољствима, у благостању (уживању), у раскоши и сматрају то за мудрост, када схватиш да многи ради своје земаљске среће користе сваку лаж и сваку обману, да заступају мржњу, осветољубивост и друге страсти, а одрицање од уживања у чулним задовољствима сматрају за глупост, тада треба да добро урежеш у срце своје и говориш, као што су учили апостоли: "Ми хришћани треба да живимо по закону Христовом (Гал. 6,2), а закон Христов захтева да распнемо своје тело са страстима и жељама (Гал. 5, 24), одбацимо лаж и говоримо истину (Еф. 4,25), да сваку освету препустимо Господу Богу који је рекао: "Моја је освета, ја ћу вратити" (Рим. 12,19). Уопште, упркос свим представљеним лошим примерима, ти се одмах угледај на Исуса Христа, Који има пуно право да тражи од нас да следимо Његов пример, а затим се угледај на милионе људи који су подражавали Његов живот, постали свети и достојни сваког нашег подражавања. Не подражавај пример незнабожачког живота, који је тако често видљив у нашем свету, него пример благе нарави, скромности, стидљивости, уздржљивости, реда, ревности у Богоугађању, чиме су се одликовали свети или истинити хришћани, који су се непрестано старали да живе и живели су не по правилима света, него по учењу Исуса Христа.

Јеромонах Хризостом, дугогодишњи григоријатски пекар, одлучио је да од игумана затражи благослов да се пресели у келију поред пештере манастирског ктитора, преподобног Григорија, која се налази осамљена изнад манастира. Благослов, међутим, није добио. Отац Хризостом се примирио неко време и затим поново затражио исто. На његово наваљивање игуман му је дао благослов за селидбу, али не са пуном вољом. Задовољан, отац се убрзо преселио у своју нову, подвижничку, келију. Али, већ прве ноћи уследила су искушења. У пола ноћи га је пробудило клепало, затим се након пет минута огласило звоно, па опет клепало, и тако наизменично. Престрашени монах је једва изноћио ту ноћ, а већ сутрадан се, с пуним игумановим благословом, вратио у своју „безбедну“ манастирску келију.  

Многи верници су долазили са питањима и жаљењем што им се синови нису оженили или се дрогирају, пију и слично. А ја им одговарам: „Ви сте народ наопак, ви се више везујете за гатаре и врачаре, за побратимство, а само себе више окивате, а од Бога сте се удаљили. Немојте ништа да се чудите шта вас сналази. Ви би хтели кад би могло некако пречицом у Рај, да се некако провучете у Рај, али без муке и труда, и то не оним путем који Црква прописује, него онако како вама одговара, да не постите, не молите се, да се не исповедате и остало, па радите празником и недељом, и тако. Е па тако не може. Него се вратите на почетак, полако, па онда изнова новим путем, на мала врата, а не на широка којим ви сада идете у пропаст. Кајте се, исповедајте се својим свештеницима, поверавајте се и молитве уплаћујте за своје и живе и умрле, да и њима, прецима буде лакше тамо, они су ваши. Добро чините, помажите немоћне, зло ником ни да помислите а камоли да учините, да не сведочите криво, и друго тамо све лепо пише у Божјим заповестима, тада ће и вашој деци бити боље, а и децу учите да се поправе и да држе Божји закон. Постите среду и петак, обавезно и све постове, то одгони нечисту силу од човека, деце, не може онда порок њима да овлада, заштићени су, онда родитеље поштујте, да неко проклетство не заслужите, да их у болести и погледате и да имају храну и све пристојно, то значи и свекра и свекрву, немојте туђе отимати, немојте славља у постове правити, празнике поштујте, недељом немојте никада радити да не би гњев Божји навукли на дом ваш. Све што недељом урадите и празником, од тога користи имати нећете. Светињу брака држите, па ће и деца Благослов имати и успеће у животу, и Кумове своје поштујте…”

Речник псовки прети да окупира сав уобичајени говор, онај најприроднији, опуштени којим се служимо у свакодневном животу. Многи млади, навикнути на крајње и свеопште вербално грубијанство у међусобном општењу, које се са свом тежином нечисти изливају из филмских и телевизијских клоака у њихове умове и капају на њихов језик, више ни не примећују да, уместо коришћења неспретних и тако наивних узречица и поштапалица, једноставно псују, много горе од најгорих разбојника. Зато им не преостаје ништа друго него да сваку реченицу пре него што је изусте очисте од тог лајања на звезде или бљувања из пакла. Савет мудрих је: Покушајте да се, у тренутку кад псовка надолази, јер сте претходно изнервирани и узбуђени, издигнете изнад ситуације и кратком молитвом, типа „опрости, Боже", „помози, Боже", „сачувај ме, Боже", «спаси, Боже» сузбијете демонску ерупцију и поништите пасји порив свога језика и срца, створених не да куну и скврнослове, него да величају Име Божије и прослављају истиниту љубав.