Јеромонах Хризостом, дугогодишњи григоријатски пекар, одлучио је да од игумана затражи благослов да се пресели у келију поред пештере манастирског ктитора, преподобног Григорија, која се налази осамљена изнад манастира. Благослов, међутим, није добио. Отац Хризостом се примирио неко време и затим поново затражио исто. На његово наваљивање игуман му је дао благослов за селидбу, али не са пуном вољом. Задовољан, отац се убрзо преселио у своју нову, подвижничку, келију. Али, већ прве ноћи уследила су искушења. У пола ноћи га је пробудило клепало, затим се након пет минута огласило звоно, па опет клепало, и тако наизменично. Престрашени монах је једва изноћио ту ноћ, а већ сутрадан се, с пуним игумановим благословом, вратио у своју „безбедну“ манастирску келију.  

Многи верници су долазили са питањима и жаљењем што им се синови нису оженили или се дрогирају, пију и слично. А ја им одговарам: „Ви сте народ наопак, ви се више везујете за гатаре и врачаре, за побратимство, а само себе више окивате, а од Бога сте се удаљили. Немојте ништа да се чудите шта вас сналази. Ви би хтели кад би могло некако пречицом у Рај, да се некако провучете у Рај, али без муке и труда, и то не оним путем који Црква прописује, него онако како вама одговара, да не постите, не молите се, да се не исповедате и остало, па радите празником и недељом, и тако. Е па тако не може. Него се вратите на почетак, полако, па онда изнова новим путем, на мала врата, а не на широка којим ви сада идете у пропаст. Кајте се, исповедајте се својим свештеницима, поверавајте се и молитве уплаћујте за своје и живе и умрле, да и њима, прецима буде лакше тамо, они су ваши. Добро чините, помажите немоћне, зло ником ни да помислите а камоли да учините, да не сведочите криво, и друго тамо све лепо пише у Божјим заповестима, тада ће и вашој деци бити боље, а и децу учите да се поправе и да држе Божји закон. Постите среду и петак, обавезно и све постове, то одгони нечисту силу од човека, деце, не може онда порок њима да овлада, заштићени су, онда родитеље поштујте, да неко проклетство не заслужите, да их у болести и погледате и да имају храну и све пристојно, то значи и свекра и свекрву, немојте туђе отимати, немојте славља у постове правити, празнике поштујте, недељом немојте никада радити да не би гњев Божји навукли на дом ваш. Све што недељом урадите и празником, од тога користи имати нећете. Светињу брака држите, па ће и деца Благослов имати и успеће у животу, и Кумове своје поштујте…”

Речник псовки прети да окупира сав уобичајени говор, онај најприроднији, опуштени којим се служимо у свакодневном животу. Многи млади, навикнути на крајње и свеопште вербално грубијанство у међусобном општењу, које се са свом тежином нечисти изливају из филмских и телевизијских клоака у њихове умове и капају на њихов језик, више ни не примећују да, уместо коришћења неспретних и тако наивних узречица и поштапалица, једноставно псују, много горе од најгорих разбојника. Зато им не преостаје ништа друго него да сваку реченицу пре него што је изусте очисте од тог лајања на звезде или бљувања из пакла. Савет мудрих је: Покушајте да се, у тренутку кад псовка надолази, јер сте претходно изнервирани и узбуђени, издигнете изнад ситуације и кратком молитвом, типа „опрости, Боже", „помози, Боже", „сачувај ме, Боже", «спаси, Боже» сузбијете демонску ерупцију и поништите пасји порив свога језика и срца, створених не да куну и скврнослове, него да величају Име Божије и прослављају истиниту љубав.

Кад је Свети Сава, пре 800 година, у Дому Спасовом, у Жичи говорио своју познату Беседу о Правој вери, он је говорио не о „конзервирању“ него о обновљењу вере, обновљењу живота у Христу, о живом животу и путу који води у живот, а не о стерилном тапкању у месту, и фарисејском конзерваторском „не узми“, „не дотакни се“.  Што се тиче Светог Причешћа и става Светог Саве о њему, читајмо Студентички типик, главу 5: ''О Св. Литургији'', али притом не говоримо да је то „само за монахе“, јер је он (Свети Сава) учио од Св. Василија и Св. Златоуста: да је разлика између монахa и лаика само у заветима девствености, а не у чешћем или ређем Причешћу, јер је само оно (свето Причешће), „за всјех и всја“ мерило учешћа свих верујућих у Једноме и Јединоме Телу Христовом.  Вера, Црква, Света Литургија, Истина, Живот хришћански не „чувају се“ ничим другим осим само живим животом у Вечноживоме Христу, животворном благодаћу Духа Светога. Или речено псаламски: Окушајте и видите (дознајте), како је Благ Господ! Тело Христово примите, Источника Бесмртнога окусите - Светим и честим Причешћем!

Не брините се (Мт.6,32). Али, како онда да се живи ? Треба да се једе, пије, одева. Међутим, Спаситељ не говори: "Не радите ништа", него - "Не брините се. Не морите себе бригом која вас једе дан и ноћ и не даје вам мира ни на трен". Таква брига је греховна болест. Она показује да се човек ослања на себе, и да је заборавио на Бога, и да све у вези са собом хоће да уреди једино на основу свога труда, да све што му треба хоће да добије и да га затим очува својим способностима. Он се ухватио срцем својим за оно што има, и мисли да на њему може почивати као на чврстој основи. Љубав према имању га је везала и он само мисли о томе како да што више згрне у своје руке. Тај мамон је њему заменио Бога. Ти, међутим, ако је до труда - труди се, али немој да те мори зла брига. Очекуј сваки успех од Бога и у Његове руке се предај. Све што доживиш примај као дар из Господње руке и у чврстој нади очекуј продужење Његове милости. Ако Бог xoћe од свег богаташевог имања у једној минути може да не остане ништа. Све је пролазно као прах. Зар онда због тога мучити себе ? Не брините се!

Буди лаган, реци све грехе Богу. Све болести, све туге, све бриге предај Богу. И бићеш лаган, ослободићеш се. Бог све већ зна о теби. Он је већ одлучио шта ти је потребно, каква је твоја судбина и какав је твој животни пут. Због чега се узнемиравати, страдати, главу разбијати? Никако. Треба живети овако: како буде, биће - како Бог да.   

А срце наше биће чисто, ако се ми будемо трудили да га очистимо од греха. Ђаво убацује у ум наш и срце наше зле мисли, грешне мисли. Ако се ми будемо трудили свом силом и снагом да те мисли одгонимо од себе, онда ће срце наше бити чисто. Али, ако ђаво нађе у нама помоћнике своје и ми се будемо задржавали на тим грешним мислима, будемо их гојили, подгревали и оне буду расле и израсле у грех, сами ћемо бити одговорни. Више пута и ми, а поготову људи овога света, неверници, кажу: "Покажите нам Бога па ћемо и ми веровати". Не схватају, дакле, да је срце то огледало, то око којим се Бог може видети. А какво је наше и њихово срце, колико је помрачено гресима да се у њему не може огледати ни видети Бог Свесилни и Свечисти! То дакле, имати у виду.   

Живимо у епохи козмичког празнословља (празних речи). Новине, радио, телевизија, књиге, школство... све су то оруђа и символи једног планетарног, тоталног и непрекидног "празнословља" које има за циљ да нас омалоуми, да нам главу напуни туђим идејама, да нас присили да мислимо онако како то желе безбожни "господари ума". Може се без икаквог преувеличавања рећи да је савремени свет болестан и отрован "празним речима" које се у коначном исходу увек показује као лаж.    

Који претрпи до краја тај ће се спасти (Мт.10,22). А имамо ли ми шта да трпимо? У томе ни код кога нема недостатака. Код свакога је поприште трпљења широко, а тиме је и спасење блиско. Претрпи све до краја и спашћеш се. Ипак, треба знати трпети, јер се иначе може десити да се трпи а да се нема никакве користи.  Најпре чувај свету веру и води беспрекоран живот који јој је сагласан. Сваки грех који се деси одмах чисти покајањем. Друго, све што наилази да се отрпи примај као из руке Божије, тврдо се сећајући да без Његове воље ништа не бива. Треће, верујући да све што долази од Господа бива на добро наших душа, искрено захваљуј Богу, благодарећи и за жалости и за утехе. Четврто, заволи жалости због велике спасоносности коју садрже и разбуди у себи жеђ за њима као за пићем, додуше горким, али лековитим. Пето, ceћaj се да несрећу не треба да одбацујеш као тесну одећу, већ да је претрпиш. Њу свакако мораш претрпети. Онда је боље да је претрпиш хришћански. Роптање не избавља од беде него је само отежава, а смирена потчињеност одлукама промисла Божијег, и благодушност несрећи одузимају тежину. Шесто, сматрај себе заслужним још веће несреће. Јер, кад би Господ хтео да са тобом поступи по правди, какву би беду само имао да поднесеш! Седмо, изнад свега се моли, и милостиви Господ ћe ти дати чврстину духа, при којој ће ти се чинити да се и нема шта трпети, док ћe се други чудити величини твојих искушења.

Човек мора да зна да се увуче у себе као корњача. Нема ниједне дужности за пробуђене људе, осим ове, тражити самога себе, постати чврст у себи, напипати властити пут који води унапред, куда год било да води. А то значи да никада нећеш упознати туђу душу, ако прво не знаш своју.