Највећи непријатељ самом себи сам ја. Нико не може мени бити већи непријатељ од мене. То је илузија, то је фантазија, то је изговор. Сви смо негде у том тешком стању, где свако од нас има у својој непосредној околини много непријатеља, које смо ми измислили, па нам онда дође нека "видовита" жена и каже: "Нека црна жена у породици вам је лоша, или у комшилуку", па ми кажемо: "А, да, то је та..." И онда стално зазиремо од нечега, стално смо у некој пакости, у неком хаосу, у ничему... И пролази један пост, други пост, причешћујемо се, исповедамо се: "ништа нисам урадио..." А, да ли мрзиш? "Па, то је људски". Па, није... Хришћанство нас уводи у богочовечанску динамику, изводи нас из тих људских релација. И осмишљава те људске релације, да на прави начин волимо, и свога брата, и своју сестру, и оца, и мајку, и пријатеља, и кума, у исто време, и сваког другог човека, који је опет нечији отац, нечија мајка, нечије дете. Не можемо ми са целим светом бити у комуникацији, не можемо са свима остварити исте нивое љубави: родбинске, породичне, брачне и све остале. Али, човекољубље је хришћанска стварност. Не идеал, не само идеал, него стварност.

Свети Оци нас уче да не размишамо много о људима који су у бољој ситуацији од нас, и ако, они на то немају ни мање ни више права него ми. Боље је да гледамо на оне који имају исто онолико права као и ми да се налазе у некој пријатној ситуацији, а налазе се у много горој, него ли ми. Онај први начин размишљања води нас у роптање или у завист, а овај други, он нам помаже да будемо задовољни оним што имамо.

Душа која се није предала вољи Божијој неће нигде наћи мира, чак и ако буде много постила и молила се. Ко окривљује људе зато што га укоревају, тај не зна да му је душа болесна и да прекор није крив. Ко воли да врши своју вољу тај уопште није мудар, а ко је послушан томе је успех осигуран јер га Господ воли. Ко има малу благодат Светог Духа тај воли сваког претпостављеног јер зна да је Богом постављен и са радошћу му се покорава у славу Божију. Ово је познато нашој Цркви захваљујући Духу Светом, а и Свети Оци су писали о томе.

Од љубави божанске рађа се света смелост (дерзновеније). Тако је шачица Апостола, раније малодушних, после силаска на њих Духа Светога, испуњена храброшћу пошла у духовну борбу против целокупног света. И скоро сви они су удостојени мученичког краја. Прекрасне речи је изрекао апостол Андреј заповеднику Патре који је претио да ће га распети: "Кад бих се ја плашио крста, не бих га проповедао". И он је био распет, и висећи на крсту прослављао је крсну смрт Владике Христа. 

О болести, горки, али здрави леку! Као што со спречава труљење меса и рибе, и не допушта црвима да се појаве у њима, тако и свака болест чува наш дух од духовног труљења и пропадања, и не допушта страстима, као црвима душе, да се зачну у нама. 

Будимо спремни да учинимо више него што зло тражи, ако је у изгледу да ће се грешник поправити, да ће схватити. У сваком случају не будимо пасивни, него узмимо иницијативу у погледу добра. Колико је, дабоме, оних злих постало хришћанима због тога што су хришћани показивали ту реч Христову колико воле непријатеље своје, колико се труде да се и они покају, схвате да иду, срљају у пропаст. Нека Господ помогне да и међу нама буде истинољубље и да из љубави према ближњима волимо чак непријатеље своје у смислу да се молимо Богу, али и ми да указујемо својим животом, е да и они схвате да иду у пропаст духовну, у муку вечну, да се покају и спасу. 

Увек када се суочимо са вешћу о неком злом делу, увек треба да човекољубље буде изнад свега тога. Видимо, свакога дана, слушамо тешке вести. Велика је трагедија што ти људи чине многа безакоња, али има и лепих ствари. Ми смо већ свикнути на да ујутру, кад упалимо телевизију, чујемо: ухапшен овај, убијен онај, онај урадио то. Мислим да би код појединаца било страшно кад би устали и чули: овде се догодило нешто лепо, брат је помогао брату, комшија је помогао комшији, иградио кући, изградио ово, изградио оно, помогао... Морамо то стање мењати. Морамо ту напетост превазилазити, не само да бисмо читали лепе вести и монтирали лепе вести, него да бисмо стварно чинили добро, које би стварало једну лепу нашу стварност. И кад се сусретнемо и питамо: "Шта има ново?" – ретко ће ко да прича о лепим стварима. Крећемо од лоших вести. Просто, то је постала наша навика да причамо лоше вести. И уби нас та лоша слика коју прихватамо као нашу реалност. А, ако бисмо ситуацију обрнули и потражили лепе ствари, не да бисмо себе лагали, не да бисмо правили неку илузију, него да бисмо показали да имамо капацитет за добро. 

Бог је огањ који загрева и разбуктава срца и утробе. Дакле, ако у својим срцима осећамо хладноћу, студ која долази од ђавола, јер је ђаво студен, то призовимо Господа и Он ће доћи и згрејати срце наше не само савршеном љубављу према Њему, него и према нашим ближњима. Топлина изгони студ добромрсца. Бог пројављује Своје човекољубље према нама не само онда када чинимо добро, него и онда када Га жалостимо и прогневљујемо - како дуготрпељиво сноси Он безакоња наша и, када кара, како милостиво кара!

Тајна Истине је не у стварима, не у идејама, не у символима, већ у Личности, и то Богочовечанској Личности Господа Христа: Ја сам Истина (Јн.14,б), Истина савршена, никад умањена, никад променљива, увек једна и иста у својој савршеној пуноћи, увек једна и иста јуче, данас и вавек (Јев.13,8). Све остале истине извиру из ње као зраци из сунца, стога су и оне бесмртне и вечне. Све догме сачињавају у ствари једну једину Истину: Богочовека Господа Христа. Све оне воде Њему, јер исходе из Њега; све оне одводе Њему као што сваки сунчев зрак одводи сунцу.

У почетку нашег покајања изгледа нам да не видимо ништа друго сем нашег унутрашњег пакла. Али, на чудан начин, Светлост коју још увек не видимо већ продире унутра као живо осећање присуства Бога. Ако ми снажно, обема рукама, будемо држали крај хаљине Господње, то ће се и чудо нашег раста у Богу стално појачавати, а нама ће почети да се открива дивни облик Исуса, и с Њим виђење нас, људи, како нас је Творац замислио пре саздања света. Да се услед реченог богатства дарова не би узвисило људско срце, промисао му даје да се стрмим путем успиње ка овом сазнању, путем који изнурује и ум и душу и тело.