Бог ће, кад дође време, све да уреди; најбоље је – предавати се Његовој светој вољи и не размишљати о сутрашњем дану када нема неког посебног разлога да се о њему размишља. Многи међутим својом маштом и бригама живе у будућности, испуштајући садашњост из руку.  

Покајање није само исповест у цркви, то је цео човеков живот у покајању. У покајничком осећању. До саме смрти морамо да чувамо ово осећање, стално умом морамо да будемо у паклу, то јест, да искрено сматрамо да смо достојни пакла, али не да очајавамо већ се уздамо у милосрђе Божије. Уколико човек изгуби ово осећање своје непотребности изгубиће благодат.

Света тајна крштења је основни дар човечанству нашег Искупитеља. Тајна крштења уништава првородни грех, то јест ону моралну грешку наше природе која прелази природним рађањем с предака на потомке и која онемогућава човека да се морално развија и усавршава у добру. Некрштена деца треба да буду третирана исто као и мртворођена. Не треба им давати хришћанска имена, нити их помињати на црквеним богослужењима; њихова судбина је иста као и оних мртворођених, то јест они неће бити кажњени, јер још нису због младости могли да почине неки грех, али ни пуног блаженства неће бити удостојени, јер нису очишћени од првородног греха. Велики је грех родитеља ако њиховом кривицом, нарочито због немара, деца умиру некрштена. Ако у близини нема свештеника, а новорођенче је слабо и може се очекивати смрт, онда нека неко од присутних православних хришћана изврши крштење - било мирјанин или монах.

Душевне болнице биле би празне кад би се хришћани исповедали православно, чисто и искрено, смерно и са послушношћу, духовнику који поседује расуђивање, па нека је мало и строг. Па после да се достојно причешћују. Онда никога не би мучила тескоба, проблеми са великим искушењима. Треба да знате да све потиче од егоизма, непослушности и рђавих помисли. Послушност је живот, непослушност је смрт.

Једно само не заборављајте: не верујте свом срцу! Оно је лукаво и први је наш издајник. Њега је потребно узети у руке и без жалости гњечити и бити зато што је, као жедан сунђер, упијало у себе сваку успутну нечистоту, и цедити ради тога, да би се исцедила из њега сва нечистота.

Највећи непријатељ самом себи сам ја. Нико не може мени бити већи непријатељ од мене. То је илузија, то је фантазија, то је изговор. Сви смо негде у том тешком стању, где свако од нас има у својој непосредној околини много непријатеља, које смо ми измислили, па нам онда дође нека "видовита" жена и каже: "Нека црна жена у породици вам је лоша, или у комшилуку", па ми кажемо: "А, да, то је та..." И онда стално зазиремо од нечега, стално смо у некој пакости, у неком хаосу, у ничему... И пролази један пост, други пост, причешћујемо се, исповедамо се: "ништа нисам урадио..." А, да ли мрзиш? "Па, то је људски". Па, није... Хришћанство нас уводи у богочовечанску динамику, изводи нас из тих људских релација. И осмишљава те људске релације, да на прави начин волимо, и свога брата, и своју сестру, и оца, и мајку, и пријатеља, и кума, у исто време, и сваког другог човека, који је опет нечији отац, нечија мајка, нечије дете. Не можемо ми са целим светом бити у комуникацији, не можемо са свима остварити исте нивое љубави: родбинске, породичне, брачне и све остале. Али, човекољубље је хришћанска стварност. Не идеал, не само идеал, него стварност.

Свети Оци нас уче да не размишамо много о људима који су у бољој ситуацији од нас, и ако, они на то немају ни мање ни више права него ми. Боље је да гледамо на оне који имају исто онолико права као и ми да се налазе у некој пријатној ситуацији, а налазе се у много горој, него ли ми. Онај први начин размишљања води нас у роптање или у завист, а овај други, он нам помаже да будемо задовољни оним што имамо.

Душа која се није предала вољи Божијој неће нигде наћи мира, чак и ако буде много постила и молила се. Ко окривљује људе зато што га укоревају, тај не зна да му је душа болесна и да прекор није крив. Ко воли да врши своју вољу тај уопште није мудар, а ко је послушан томе је успех осигуран јер га Господ воли. Ко има малу благодат Светог Духа тај воли сваког претпостављеног јер зна да је Богом постављен и са радошћу му се покорава у славу Божију. Ово је познато нашој Цркви захваљујући Духу Светом, а и Свети Оци су писали о томе.

Од љубави божанске рађа се света смелост (дерзновеније). Тако је шачица Апостола, раније малодушних, после силаска на њих Духа Светога, испуњена храброшћу пошла у духовну борбу против целокупног света. И скоро сви они су удостојени мученичког краја. Прекрасне речи је изрекао апостол Андреј заповеднику Патре који је претио да ће га распети: "Кад бих се ја плашио крста, не бих га проповедао". И он је био распет, и висећи на крсту прослављао је крсну смрт Владике Христа. 

О болести, горки, али здрави леку! Као што со спречава труљење меса и рибе, и не допушта црвима да се појаве у њима, тако и свака болест чува наш дух од духовног труљења и пропадања, и не допушта страстима, као црвима душе, да се зачну у нама.