Богоугодна породица треба да буде пуна љубави, племенитости, кротости, смирења, побожна и молитвена. Ујутру кад се устане без молитве не треба излазити из куће, а увече се захвалити Богу за тај диван дан. Чланови породице треба да слушају један другога, да се зна ко је старији, да посте све постове као и петак и среду, да не раде празницима, да се труде да буду светло и углед другима, да чине добра дела, једном речи да буду вредни као пчеле, мудри као змије а безазлени као голубови. Сваке недеље макар један члан породице да иде на Богослужење у цркву, ако већ не могу сви, али макар један да донесе благослов својој породици из цркве. Стално треба да се труде и раде на поправци свога живота. Ако је могуће гладнога да нахране, жеднога да напоје и са свима да буду у добрим односима што до њих стоји. Отац каже: Ко ово испуњава, пред Богом је муж светитељ, жена светитељка, а деца анђели.

Христос је живот, Извор живота, Извор радости, Извор светлости истините, све и сва. Ко љуби Христа и ближње, тај има живот, тај живи пуним животом. Живот без Христа јесте смрт; јесте пакао, а није живот. Живот без љубави - то је пакао. Живот је Христос. Љубав је живот Христов. Или ћеш бити у животу или у смрти. Трећега нема. Избор зависи од тебе.

Угледати се увек на Бога. Он није кадар за насиље. Бог је неспособан за лаж. Али, грех, лаж, насиље - то није моћ, то је немоћ. Схватате ли ви то? Бог не може спасити онога који то неће.

Када имамо Христа у срцу, у свему смо задовољни: и непријатност нам је као посебна пријатност, и горко као слатко, и глад као ситост, и туга као радост; а када у срцу нема Христа, човек је онда у свему незадовољан и ни у чему не налази срећу: ни у здрављу ни у угодностима, ни у чиновима и почастима, ни у разоноди - ни у чему. Ах, како је човеку неопходан Христос, Животодавац и Спаситељ душа наших! Како је неопходно ради Христа и гладовати, и бити жедан, и мање спавати, и једноставније се одевати, и све подносити са спокојством, трпељивошћу и незлобивим духом. 

Негујући тај дар који имаш, тј. усавршавајући га, поред њега задобијаш и друге врлине, и тако допуњаваш врлине које ти недостају. Када се неко подвизава нпр. у уздржању, истовремено негује и ћутање, пажњу, молитву, промишљеност... Све врлине, као и све страсти, зависе од човековог делања. Ако човек ради на врлинама, оне се развијају, а страсти гуше. Ако гаји страсти, оне се развијају, а врлине гуше. Да би човек напредовао, потребно је да спозна страсти које има и да крене да се бори са њима. Такође, да спозна и дарове које му је дао Бог и да их увећава. Ако их смирено увећава, брзо се духовно богати. Ако се подвизава духовно, постаје добар, ако је равнодушан, постаје лош. Бог ће од свакога од нас тражити одговор да ли смо удвостручили таланат који нам је дао. Ако је неком дао пет таланата, потребно је да их увећа у десет, деветка за њега није одлична оцена. Ако неко из усрдности, а не из егоизма, један таланат повећа на десет, ово не само да дирне Бога, већ и људе са каменим срцем.  

Молите се Богу, Он има хиљаду начина да реши сваки проблем, а ви гледајте само свој посао. Од срца сваки посао радите. Бог је тај посао дао.  

Ако не испуњавате заповести Божије, не узнемиравајте Бога многим молитвама. Он неће чути и ваша молитва ће вам се уписати у грех. Благодари Богу што си се родио као православац. Буди чврст у вери, не подлежи искушењима, не брини се да ли ће се људи  друге вероисповести спасити или неће. То није наша ствар. Бог је милостив.

Разуме се да су још и Адам и Ева згрешили што су помислили да могу на лак начин да буду као Бог. Христос од нас тражи: "Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески". Али за то треба труда, узрастања у свему добру, а не - поједеш воћку и механички постанеш као Бог. Дакле, наш однос према Богу је у већини механички, а требало би да наш однос према Богу, према нашој вери буде и моралан. Ово спољашње, механичко, треба да буде само пројекција оног унутрашњег, али је de facto код већине наших верника присутна само формалност. То вам је као један рам који је остао без слике. Свакако да рам има свој смисао, да даје слици чврстину и стабилност, али ипак је најважнија слика. Имати рам, а слику изгубити или је издати, то је у сваком случају несрећа.  

Не судите, да вам се не суди, па макар вам се и чинило да има разлога за осуду, зато што онај ко је близак своме Господу може да стоји, или да пада. Још је горе ако судите као злонамерни судија. Мислите да људи причају бесмислице, а они говоре о ономе што је души на корист и о томе како да се чини добро. Када осуђујемо своје ближње ми сами себи наносимо велику штету. Овога се треба чувати и искупљивати се тако што ћемо осуђивати и корити себе и молити се да Бог буде милостив и онима које смо ми осудили, и нама који смо их осудили. Трудите се да срце и намере ближњих тумачите позитивно, а не негативно; у том случају ћете ређе бити у прилици да погрешите, а вашем ближњем ће бити лакше да се поправи. 

Када се искрено кајемо у гресима својим и обраћамо Господу своме Исусу Христу свим срцем, Он нам се радује, приређује светковину и сазива на њу пријазне Му Силе, показујући им драхму, коју је опет пронашао, тј. царски лик Свој и подобије (у нама покајницима). Подигавши на плећа заблуделу овчицу, Он је приводи к Оцу Своме. У обиталиште сверадосних Бог настањује и душу човека који се покајао, заједно са онима који од Њега нису ни одбегли. И зато не будимо лени да се обратимо милостивоме Владици нашем брзо, и не предајмо се лакомислености и очајању, због тешких и неизбројних грехова својих. Очајање је најпотпунија радост за ђавола. Оно је грех к смрти. Покајање за неки учињени грех, између осталог, састоји се и у томе да га човек више не чини. Као што за сваку болест постоји лечење, тако и за сваки грех постоји покајање.