Постите колико можете, вршите метаније колико можете, уживајте у свеноћним бдењима колико желите, али у свему будите радосни. Имајте у себи радост Христову. То је радост која траје вечно, која у себи садржи вечну радост. То је радост Господа нашега. Она пружа сигурно спокојство, спокојно задовољство и свесладосно блаженство. То је сверадосна радост која превазилази сваку радост. Христос жели да се људи радују. Штавише, ужива у томе да шири радост, да вернике своје обогаћује радошћу; жели "да радост наша буде потпуна" (1.Јов.1,4)  

Тело није непријатељ душе , нити је оно њена ,,мрачна тамница ''. Напротив, оно је, заједно са душом, позвано да освећује и да слави Бога. Лепо је речено: Душа без тела - то је авет , а тело без душе - лешина. Дакле, цео човек мора да буде укључен у подвиг угађања Богу; циљ му је да се исправи и да се кроз повратак оригиналном себи, бар мало приближи Богу. Међутим, да би човек био целосно способан да се и телом и душом принесе на жртву, он мора да нађе склад између душе и тела, мора да оствари симфонију у којој ће и душа и тело сазвучно да славе Бога.

Свакоме ономе ко се труди зарад свога спасења, могло би се и требало би му се рећи: Нема потребе да сазнајеш неднебеске тајне, не трагај за тиме да сазнаш оно што је скривено, или оно шта се односи на будућност. За спасење је неопходно да верујеш, да испуњаваш заповести и да свагда очишћујеш своје срце, а не да будеш радознао. Опасно је желети да се сазна оно шта је скривено, а још је опасније настојати да се те тајне и открију. По промислу Божијем нама се открива оно шта нам је потребно и увек у мери у којој то можемо да схватимо. 

У задобијању врлине помаже да си у близини неког који има ту врлину. Дружећи се са неким који има благочестивост, и ти ћеш мало-помало моћи да задобијеш благочестивост. Исто се дешава и са другим врлинама јер миомир врлина других прелива се и на нас. Када посматрамо себе у врлини других и покушамо да их подражавамо, изграђујемо се. Али, и у слабостима других задобијамо корист јер њихове слабости нам помажу да сагледамо своје. Тако, нека ме дар другог подстиче да се борим да бих га подражавао, док његове слабости ме подстичу да размислим да можда и ја немам те исте слабости, и у ком степену их имам, да бих се борио и одсекао их.   

Свако ко се жали на лењост и на хладноћу у души, требало би да добро погледа у себе, да случајно у њега није ушла нека од помисли које човека вуку ка доле уместо да га узводе у висину. Такве мисли су свагда оне кроз које нешто присвајамо за себе, када нешто приписујемо себи: успех у неком послу, похвале, примећивање недостатака на ближњима и осећај неке наше супериорности над другим људима. Зато се помолимо Господу, нека нас искуша, нека нас испроба, нека нам отвори очи да видимо да ли смо на путу безакоња, а ако јесмо, помолимо се и потрудимо се да се упутимо ка путу у живот вечни. 

Господ није само проповедао о доласку пријатне године, него је и донео. А где је она ? У душама верујућих. Земља неће бити претворена у рај све док буде постојао садашњи поредак ствари. Међутим, она јесте и биће поприште припремања за рајски живот. Његови зачеци се полажу у душу. Таква могућност се налази у благодати Божијој. Благодат је, пак, донео Господ наш Исус Христос. Према томе, Он је душама донео пријатну годину. Онај ко слуша Господа и испуњава све заповести које је дао, стиче благодат, и помоћу ње се наслађује пријатном годином. То се истински дешава са свима онима који искрено верују и поступају по вери. Самим мислима душа се неће испунити том пријатношћу. Ако се, међутим, делује, пријатност ће се уселити сама од себе. Може се десити да спољашњи покој потпуно изостане, али зато постоји унутрашњи, који је неодвојив од Христа. Уосталом, за оног у кога се усели унутрашњи мир, спољашња узнемирења више немају тежину ни горчину. Према томе, и са те стране је дошла пријатна година. Једино у спољашњости она може изгледати као хладна зима.

Због кршења чистоте супружанског живота родитељима се рађају деца не на утеху, већ на жалост и сузе и на штету својој отаџбини: бивају лоше нарави, способни да прихвате свако зло од младости своје, а такође се рађају мртва. Често на порођају заједно с њима и сама мајка умире у тешким патњама. Овакви су плодови кршења супружанских правила, непоштовања постова и сваког неуздржања, јер је рађање детета дар Божји, а не људски изум.  

Хришћанину приличи да је љубазан са свима. Његове речи и дела треба да буду надахнута Духом Светим, Који обитава у њему. Тако он својим животом и љубављу према ближњима прославља Име Божије. Ко је умерен у речима, умерен је и у делима. Ко пази на речи које треба изговорити, када и где, пазиће и на своју делатност, руковођен врлином и побожношћу.

Богоугодна породица треба да буде пуна љубави, племенитости, кротости, смирења, побожна и молитвена. Ујутру кад се устане без молитве не треба излазити из куће, а увече се захвалити Богу за тај диван дан. Чланови породице треба да слушају један другога, да се зна ко је старији, да посте све постове као и петак и среду, да не раде празницима, да се труде да буду светло и углед другима, да чине добра дела, једном речи да буду вредни као пчеле, мудри као змије а безазлени као голубови. Сваке недеље макар један члан породице да иде на Богослужење у цркву, ако већ не могу сви, али макар један да донесе благослов својој породици из цркве. Стално треба да се труде и раде на поправци свога живота. Ако је могуће гладнога да нахране, жеднога да напоје и са свима да буду у добрим односима што до њих стоји. Отац каже: Ко ово испуњава, пред Богом је муж светитељ, жена светитељка, а деца анђели.

Христос је живот, Извор живота, Извор радости, Извор светлости истините, све и сва. Ко љуби Христа и ближње, тај има живот, тај живи пуним животом. Живот без Христа јесте смрт; јесте пакао, а није живот. Живот без љубави - то је пакао. Живот је Христос. Љубав је живот Христов. Или ћеш бити у животу или у смрти. Трећега нема. Избор зависи од тебе.