Не сме ничије зло да буде јаче од наше љубави, од нашег човекољубља. Нема тог греха који је већи од љубави Божије. И зато је врло важно управо тако посматрати сваког човека. И зато је врло важно своју добродетељ не наметати као образац понашања, него Христову љубав као неисцрпни Извор, где има места за сваког човека. Ми понекад делујемо својим савременицима тако као да кажемо: само сам ја освојио ту Христову љубав, ти тешко можеш стићи до ње... Не кажемо ми баш тако буквално, али тако делује. И зато је врло важно на прави начин осмислити све релације и живети свој хришћански живот изнад свог порекла и припадности, не сводити га само на породичне обичаје и традицију, на једно племе, једну нацију, једно време, него осмишљавати га. То је пут ка Царству Божијем.  

У Христу имамо пример, откривење наума Божијег о човеку. У Богу не треба гледати рефлексију интелекта. Бог нам се открива својим делима. Ми живимо Христа као сопствени живот, не доживљавамо Га као некога кога упознајемо споља. Христос је рекао «Ја сам Пут». Ако је Он – Пут, ми Га морамо следити не споља, него изнутра. И морамо се сећати да се на Голготи и у Гетсиманији Христос борио против свих. Сам самцат.   

Потребно је држати се златне средине, крајеви су погубни. Златна средина у свему земаљском, а најпре у небесном, духовном. Ко брзо јури напред, тога треба зауставити. А ко због нерада или немоћи много заостаје и не брине се за спасење душе, таквом треба помоћи да се пробуди из сна, да корача равноправно са онима у средини, не истрчавајући напред нити заостајући.  

''Блажени миротворци јер ће се синови Божији назвати''! Овим Господ хоће да нам каже да ће се они који проповедају Божији мир уподобити Њему, јединородном сину Божијем, и то уподобити у свему, не само у Његовој слави и васкрсењу, већ и у унижењу и смрти. О овоме има много помена у Писму и зато они који истински проповедају мир Христов никад не заборављају Голготу! И то све само због оне речи: 'Волите непријатеље своје'! Али, ''... гледате да ме убијете јер моја реч нема места у вама...'' говорио је Христос Јудејима. Исто так и Црква, проповедајући Христову заповест 'Љубите непријатеље своје' наилази на неразумевање у свету и зато је у свету увек била и биће гоњена и њени пастири биће убијани.  

Непријатеље треба волети: па њих ђаво учи и подстиче да нападају да би тебе искушали да ли јеванђелски волиш ближњег. Обрати на себе пажњу онда када те људи вређају, грде, исмевају. Ако си тада миран, не обузима те дух непријатељства, мржње, нестрпљења, ако и даље волиш те људе исто као и пре, онда волиш ближњег јеванђељски, а ако се љутиш, онда не волиш. " Ако љубите пријатеље ваше само, какво добро чините?" Ништа нас толико не уподобљује Богу као то када опраштамо злим људима који нас вређају. Молитва за непријатеље је милост (милостиња) изнад сваке милостиње која се даје потребитима.  

Оно што спасава децу и чини их добром децом јесте живот родитеља у кући. Родитељи треба да се предају љубави Божјој. Треба да буду свети пред својом децом и да то показују својом благошћу, трпљењем и љубављу. Сваког дана треба да постављају нов почетак - да пројављују ново расположење, одушевљење и љубав према деци.  Радост коју ће доживети и светост која ће их походити пренеће благодат на њихову децу. За рђаво понашање деце углавном су криви родитељи. 

Сам Бог живи у оном човеку који има мирно срце. Главно је – сматрај себе горим од свих, не тражи ни љубави, ни уважавања ни од кога, већ сам имај то према свима – и стећи ћеш мир! А чим будеш почео да тражиш да тебе други примете, да виде у теби достојанство и неке врлине - онда збогом мире душевни !

Молитва се остварује само Духом Светим. Он душу учи како се моли. "Јер не знамо шта ћемо молити као што треба него сам Дух се моли за нас уздисајима неизрецивим" (Римљ.8,26). Ми не треба да улажемо никакав напор. Довољно је да се обраћамо Богу са расположењем смернога слуге, молбеним и преклињујућим гласом. Тада ће наша молитва бити угодна Богу. Стојмо са побожношћу пред Распетим и говоримо: "Господе Исусе Христе, помилуј ме". Тиме је све речено. Када се човеков ум покрене на молитву, онда у делићу секунде долази божанска благодат. Онда се човек облагодаћује и све посматра другим очима. Сва суштина је у томе да заволимо Христа, молитву, изучавање светих списа. Узмимо, например, број милион, па га уситнимо на јединице. Човеков удео кроз подвиг представља милионити део свега.

Лењост је велики порок и рачуна се међу смртне грехе; зато и треба себе приморавати на извршавање својих обавеза, молити Бога за помоћ, не уздајући се у своју снагу. Он ће, видећи такву нашу добровољност, дати снагу и чврстину и помоћи ће да се савлада ослабљена лењост; али без нашег старања и добровољности и Бог неће помоћи. А у случају слабости и немоћи нека наше неделовање замене: саосећање, самилост и смиреност. Жалите се на лењост. Да, она често напада оне који се труде у побожности, а ако се погреши често превладава. Ради изгона те страсти Свети Оци саветују да се држимо сећања на смрт, мука вечних и блаженства праведних, руководећи се при томе смиреношћу, која, спуштајући на нас милост Божију, потпуно ослобађа ропства лењости. Противници су лењости бодрост и страх Божији.

Када се срце разблажи, тада је лако управљати њиме; тада оно бива спремно на све и постаје савитљивим као свила; тада, што год му будеш рекао - све ће учинити. Реци му: "плачи" - заплакаће; реци: "исповеди грехе" - исповедиће; реци му: "престани грешити!" - оно ће одговорити: "престаћу, престаћу". Тада остаје да се учини још једно над њим: довести га до огледала речи Божије или Божанских заповести и принудити га да се огледне у њему. Оно ће се одмах одразити у овом огледалу са свим својим мрљама, ожиљцима и ранама, то јест са свим гресима, великим и малим; ту ће оно угледати и гордост, и охолост, и блуд, и частољубље, и парадерство, и сластољубље, и увреде, и гнев, и завист, - речју, све чиме је оно грешно пред Богом.