У речима “штите Царство Божије”, садржи се највећи парадокс. Треба наћи оно што се не налази у свету: вечно у времену, апсолутно у релативном. Како? Од сваког "имати" треба прећи на "бити". Зар блажени сиромашни духом не значи: блажени они који нису сопственици, поседници духа, него они који су постали дух, јесу дух? Само они постају истински скандал за свет, скандал за Цркву, тј. моћ поруке. Постати дух значи већ живети оно Друго, већ бити Друго. То је есхатолошко искуство: Царство Божије постаје унутрашњи садржај човеку.

Човек мора да зна да се увуче у себе као корњача. Нема ниједне дужности за пробуђене људе, осим ове, тражити самога себе, постати чврст у себи, напипати властити пут који води унапред, куда год било да води. А то значи да никада нећеш упознати туђу душу, ако прво не знаш своју.  

Не сме ничије зло да буде јаче од наше љубави, од нашег човекољубља. Нема тог греха који је већи од љубави Божије. И зато је врло важно управо тако посматрати сваког човека. И зато је врло важно своју добродетељ не наметати као образац понашања, него Христову љубав као неисцрпни Извор, где има места за сваког човека. Ми понекад делујемо својим савременицима тако као да кажемо: само сам ја освојио ту Христову љубав, ти тешко можеш стићи до ње... Не кажемо ми баш тако буквално, али тако делује. И зато је врло важно на прави начин осмислити све релације и живети свој хришћански живот изнад свог порекла и припадности, не сводити га само на породичне обичаје и традицију, на једно племе, једну нацију, једно време, него осмишљавати га. То је пут ка Царству Божијем.  

У Христу имамо пример, откривење наума Божијег о човеку. У Богу не треба гледати рефлексију интелекта. Бог нам се открива својим делима. Ми живимо Христа као сопствени живот, не доживљавамо Га као некога кога упознајемо споља. Христос је рекао «Ја сам Пут». Ако је Он – Пут, ми Га морамо следити не споља, него изнутра. И морамо се сећати да се на Голготи и у Гетсиманији Христос борио против свих. Сам самцат.   

Потребно је држати се златне средине, крајеви су погубни. Златна средина у свему земаљском, а најпре у небесном, духовном. Ко брзо јури напред, тога треба зауставити. А ко због нерада или немоћи много заостаје и не брине се за спасење душе, таквом треба помоћи да се пробуди из сна, да корача равноправно са онима у средини, не истрчавајући напред нити заостајући.  

''Блажени миротворци јер ће се синови Божији назвати''! Овим Господ хоће да нам каже да ће се они који проповедају Божији мир уподобити Њему, јединородном сину Божијем, и то уподобити у свему, не само у Његовој слави и васкрсењу, већ и у унижењу и смрти. О овоме има много помена у Писму и зато они који истински проповедају мир Христов никад не заборављају Голготу! И то све само због оне речи: 'Волите непријатеље своје'! Али, ''... гледате да ме убијете јер моја реч нема места у вама...'' говорио је Христос Јудејима. Исто так и Црква, проповедајући Христову заповест 'Љубите непријатеље своје' наилази на неразумевање у свету и зато је у свету увек била и биће гоњена и њени пастири биће убијани.  

Непријатеље треба волети: па њих ђаво учи и подстиче да нападају да би тебе искушали да ли јеванђелски волиш ближњег. Обрати на себе пажњу онда када те људи вређају, грде, исмевају. Ако си тада миран, не обузима те дух непријатељства, мржње, нестрпљења, ако и даље волиш те људе исто као и пре, онда волиш ближњег јеванђељски, а ако се љутиш, онда не волиш. " Ако љубите пријатеље ваше само, какво добро чините?" Ништа нас толико не уподобљује Богу као то када опраштамо злим људима који нас вређају. Молитва за непријатеље је милост (милостиња) изнад сваке милостиње која се даје потребитима.  

Оно што спасава децу и чини их добром децом јесте живот родитеља у кући. Родитељи треба да се предају љубави Божјој. Треба да буду свети пред својом децом и да то показују својом благошћу, трпљењем и љубављу. Сваког дана треба да постављају нов почетак - да пројављују ново расположење, одушевљење и љубав према деци.  Радост коју ће доживети и светост која ће их походити пренеће благодат на њихову децу. За рђаво понашање деце углавном су криви родитељи. 

Сам Бог живи у оном човеку који има мирно срце. Главно је – сматрај себе горим од свих, не тражи ни љубави, ни уважавања ни од кога, већ сам имај то према свима – и стећи ћеш мир! А чим будеш почео да тражиш да тебе други примете, да виде у теби достојанство и неке врлине - онда збогом мире душевни !

Молитва се остварује само Духом Светим. Он душу учи како се моли. "Јер не знамо шта ћемо молити као што треба него сам Дух се моли за нас уздисајима неизрецивим" (Римљ.8,26). Ми не треба да улажемо никакав напор. Довољно је да се обраћамо Богу са расположењем смернога слуге, молбеним и преклињујућим гласом. Тада ће наша молитва бити угодна Богу. Стојмо са побожношћу пред Распетим и говоримо: "Господе Исусе Христе, помилуј ме". Тиме је све речено. Када се човеков ум покрене на молитву, онда у делићу секунде долази божанска благодат. Онда се човек облагодаћује и све посматра другим очима. Сва суштина је у томе да заволимо Христа, молитву, изучавање светих списа. Узмимо, например, број милион, па га уситнимо на јединице. Човеков удео кроз подвиг представља милионити део свега.