Много пута нисмо ни свесни како сејемо семе ђаволско. На пример, неко нас је увредио и ми, онако пуни муке и једа, уместо да се обратимо Богу, помолимо се и то исповедимо, одлазимо код особе која нам је по духу блиска на коју прво наиђемо и сав јед и муку истресемо пред њу. Е, сад, шта радимо? Себе не растеретимо сигурно, јер примити помисли и растеретити нас могу само оно који су на то позвани, дакле, духовници. Свог ближњег смо заразили и оптеретили са ко зна колико помисли, мука и невоља, његовој муци само додајући своју. Дакле, буд смо ми заражени, буд то чинимо и са другима.  

Када Бог пројави своју благодат, а ми нисмо спремни да је примимо, због наших страсти, може нам се догодити зло, јер се у нама јавља подвојеност. Божанска благодат тражи оно што је узвишено, док нас страсти спустају ка доле. У случају када смо залепљени за страсти и желимо их, али хоћемо и божанску благодат, тада се дешава страшни сукоб у нама. На тај начин божанска благодат се не приближава, због тога што нас воли и жели да сачувамо равнотежу и нашу слободу. Али, када имамо благе намере тада долази божанска благодат!  

Требало би да нам је теже да осуђујемо људе, него да их гледамо мирно, као што гледамо како ветар љуља дрвеће, или како тече река; међутим, очигледно је да је човеку тешко да гледа без осуде. Шта да се ради? Треба се постепено учити томе да најприје осудимо себе због тога што осуђујемо ближње, затим да се уздржавамо од осуде речима онда када се мисао покрене на то, а затим да заустављамо и саму мисао. Онај ко довољно познаје и осуђује себе, тај нема времена да осуђује друге. Онај који гледа са подозрењем тај лако може доћи до мржње према човеку; онај који жели да има љубав према ближњем, требало би да гледа чисто и једноставно.

Изузетно важно и неопходно за спасење душе свакога Хришћанина је причешће Светим Христовим Тајнама, и то што чешће то боље! Смућивати се због своје недостојности и због тога се уклањати од причешћа Св. Тајнама грехота је. Када бисмо ми и океан испунили сузама својим, ни тада не бисмо могли да се одужимо Господу за оно што на нас излива бесплатно. Благодат која нам се даје кроз Свето Причешће тако је велика да би се човек, када би био и још толико недостојан и грешан, очистио и обновио, ако само са смирењем и свешћу о својој грешности приступа Господу. Ко се причешћује тај ће се свугде спасти, а онај ко се не причешћује - не верујем. И када бих на коленима морао да се вучем до цркве, ја бих то чинио - само да не останем без Светог Причешћа.  

Гледајући на свет, немојмо мислити да смо се одрекли нечега великог, будући да је и цела земља мала у односу на небо. Због тога, чак и да смо свет напустили као господари над целом земљом, ипак не бисмо учинили ништа што би било равно вредности Царства небеског. Онај ко се одриче целе земље као господар над њом, сличан је ономе ко баца једну драхму од бакра да би добио сто драхми у злату - он оставља мало да би добио сто пута више.

Све док се не заврши човеков земаљски живот, до самог растанка душе и тела, у њему се одвија борба између греха и истине. Без обзира на то колико да је неко узвишено, духовно и морално стање достигао, може да постепено или брзо и дубоко падне у бездан греха. Зато свако треба да се причешћује светим Телом и Крвљу Христовом, који јачају наше општење с Њим и напајају нас живоносним струјама Благодати Светог Духа, које теку кроз Тело Цркве. Колико је важно причешћивање светим Тајнама показује житије преподобног Онуфрија Великог, којем су као и другим отшелницима који су живели у пустињи, анђели доносили свето Причешће; преподобне Марије Египатске, чија је крајња жеља била да после дугих година пустињског живота прими свете Тајне; преподобног Саватија Соловецког и мноштва других. Јер није случајно што је Господ рекао: «Заиста, засита вам кажем: ако не једете Тело Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи» (Јн. 6, 53). 

Ђаво не поседује никакву моћ и власт над човеком који је верник, који иде у цркву, који се исповеда и причешћује. Ђаво само лаје на таквог човека, као и безуб пас. Но ипак он има велику власт над човеком неверником коју му је предао власт над собом. Таквог човека ђаво може и да угризе, у том случају он има зубе и њима раздире несрећника. Ђаво влада душом оном влашћу која одговара правима која му она сама даје.

Наш живот зависи од наших мисли и наших жеља. Ми око себе стварамо хармонију и дисхармонију. И у породичном кругу много зависи од нашег мисаоног расположења. Смирене, кротке душе, безазлене, простодушне, зраче добротом, невероватно много зраче добротом. Кад помислимо нешто добро својим ближњима, рођенима, нашој земљи и целоме свету, ми им заиста много помажемо, јер мисао је снага и моћ.  

За јединство са Христом није довољно само сједињење нашег тела и Христовог Тела. Примање Христовог Тела је благотворно кад духом стремимо ка Њему и сједињујемо се с Њим. Примање Христовог Тела, уколико се духом одвраћамо од Њега, има сличности с тим како су Христа додиривали они који су Га тукли, који су Га ударали и разапињали. То што су Га додиривали није им послужило на спасење и исцељење, већ на осуду. 

Молећи се Богу појединачно, насамо, по наредби Господњој не треба сматрати да је то довољно. У разним приликама и потребама живота: рођењу, смрти, женидби, градњи дома, сетви, поласку на дужи пут, болести итд., поред личне молитве треба се обраћати благодатној и молитвеној помоћи цркве и свештеника, јер Свето Писмо и на то упућује. Уз то не заборављати редовно учествовање на заједничкој молитви у св. храму, што су вршили апостоли и сви свети, јер је и то воља Божја.