Добро је говорити истину када обавеза или љубав према ближњем то захтевају од вас. Али, то треба чинити тако да не осуђујемо ближњег, да се не поносимо и не уздижемо као неко ко можда боље од других познаје истину. Поред тога, потребно је да знамо људе и догађаје, да се не би догодило да уместо истине кажемо укор и да уместо мира и кротости, начинимо непријатељство и штету. 

Призивајући све да испуњавају Христову заповест ''Љубите непријатеље своје'' Црква наилази на отпор непријатељских сила који се обарају на њу свим својим гневом. Али, остварујући Христово дело на земљи – спасење читавог људског рода – Црква свесно прима на себе сав терет гнева као што је Христос узео на себе грехе света. И као што је Христос био гоњен у овом грешном свету и морао да пострада, тако и истинска Христова Црква неизбежно мора бити гоњена и мора да страда. Сам Господ и апостоли говорили су о овом духовно закону живљења у Христу. Божански Павле га је, пак, категорички изрекао овим речима: ''А и сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу, биће гоњени''. Тако бива увек и свугде и у читавом свету где само грех влада.

Са свима живи у миру, слози, љубави, тишини, поштујући друге, буди благ према њиховим слабостима, не горди се, не завиди, не свађај се, плотске жеље обуздавај, буди целомудрен, уздржавај се од сваке претераности, дели оно што имаш с онима који немају, за све се моли као за себе, нарочито за оне који те муче, понижавају, љуте, вређају, клевећу. Они теби зло чине, а ти њима добро. Никоме не жели и не чини зла.

Да би неко постао хришћанин, треба да има песничку душу, треба да постане и сам песник. Отврдле душе Христос не жели у својој близини. Хришћанин је песник, он је у песништву чак и када само воли. Песничка срца ту љубав пригрле, ставе је у срце, осећају је дубоко. Искористите лепе тренутке. Лепи тренуци приволе душу молитви, начине је тананом, племенитом и песничком. Пробудите се ујутру да видите сунце како, као краљ, сво пурпурно излази из мора. Када вас очара неки леп предео, нека црквица, нешто лепо, немојте остати само на томе већ идите и преко тога, у благодарење за све лепо како би сте живели јединог Лепог. Све је свето, и море, и купање, и јело.

Много пута нисмо ни свесни како сејемо семе ђаволско. На пример, неко нас је увредио и ми, онако пуни муке и једа, уместо да се обратимо Богу, помолимо се и то исповедимо, одлазимо код особе која нам је по духу блиска на коју прво наиђемо и сав јед и муку истресемо пред њу. Е, сад, шта радимо? Себе не растеретимо сигурно, јер примити помисли и растеретити нас могу само оно који су на то позвани, дакле, духовници. Свог ближњег смо заразили и оптеретили са ко зна колико помисли, мука и невоља, његовој муци само додајући своју. Дакле, буд смо ми заражени, буд то чинимо и са другима.  

Када Бог пројави своју благодат, а ми нисмо спремни да је примимо, због наших страсти, може нам се догодити зло, јер се у нама јавља подвојеност. Божанска благодат тражи оно што је узвишено, док нас страсти спустају ка доле. У случају када смо залепљени за страсти и желимо их, али хоћемо и божанску благодат, тада се дешава страшни сукоб у нама. На тај начин божанска благодат се не приближава, због тога што нас воли и жели да сачувамо равнотежу и нашу слободу. Али, када имамо благе намере тада долази божанска благодат!  

Требало би да нам је теже да осуђујемо људе, него да их гледамо мирно, као што гледамо како ветар љуља дрвеће, или како тече река; међутим, очигледно је да је човеку тешко да гледа без осуде. Шта да се ради? Треба се постепено учити томе да најприје осудимо себе због тога што осуђујемо ближње, затим да се уздржавамо од осуде речима онда када се мисао покрене на то, а затим да заустављамо и саму мисао. Онај ко довољно познаје и осуђује себе, тај нема времена да осуђује друге. Онај који гледа са подозрењем тај лако може доћи до мржње према човеку; онај који жели да има љубав према ближњем, требало би да гледа чисто и једноставно.

Изузетно важно и неопходно за спасење душе свакога Хришћанина је причешће Светим Христовим Тајнама, и то што чешће то боље! Смућивати се због своје недостојности и због тога се уклањати од причешћа Св. Тајнама грехота је. Када бисмо ми и океан испунили сузама својим, ни тада не бисмо могли да се одужимо Господу за оно што на нас излива бесплатно. Благодат која нам се даје кроз Свето Причешће тако је велика да би се човек, када би био и још толико недостојан и грешан, очистио и обновио, ако само са смирењем и свешћу о својој грешности приступа Господу. Ко се причешћује тај ће се свугде спасти, а онај ко се не причешћује - не верујем. И када бих на коленима морао да се вучем до цркве, ја бих то чинио - само да не останем без Светог Причешћа.  

Гледајући на свет, немојмо мислити да смо се одрекли нечега великог, будући да је и цела земља мала у односу на небо. Због тога, чак и да смо свет напустили као господари над целом земљом, ипак не бисмо учинили ништа што би било равно вредности Царства небеског. Онај ко се одриче целе земље као господар над њом, сличан је ономе ко баца једну драхму од бакра да би добио сто драхми у злату - он оставља мало да би добио сто пута више.

Све док се не заврши човеков земаљски живот, до самог растанка душе и тела, у њему се одвија борба између греха и истине. Без обзира на то колико да је неко узвишено, духовно и морално стање достигао, може да постепено или брзо и дубоко падне у бездан греха. Зато свако треба да се причешћује светим Телом и Крвљу Христовом, који јачају наше општење с Њим и напајају нас живоносним струјама Благодати Светог Духа, које теку кроз Тело Цркве. Колико је важно причешћивање светим Тајнама показује житије преподобног Онуфрија Великог, којем су као и другим отшелницима који су живели у пустињи, анђели доносили свето Причешће; преподобне Марије Египатске, чија је крајња жеља била да после дугих година пустињског живота прими свете Тајне; преподобног Саватија Соловецког и мноштва других. Јер није случајно што је Господ рекао: «Заиста, засита вам кажем: ако не једете Тело Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи» (Јн. 6, 53).