У молитви не треба много напрезати своје живце, нити сувише дубоко уздисати, увлачећи ваздух, нити главу држати подигнуту и забачену, јер је све то штетно. Ваља се тихо молити, с дубоким али нечујним уздасима, оборене главе земљи, смирено, а с времена на време бацити поглед на свете иконе, као они, који се стварно осећају грешни пред Богом. У друштву наша молитва треба да буде нечујна, да нечију молитву не би реметила. Ако би у молитви твој ум ишао на разне стране, а не небу и Богу, ипак не падај духом, него га увек враћај и везуј за речи молитве. Ипак таква молитва неће остати без плода, ма да и није сва чиста. За човека у тузи нема бољег утешитеља од молитве. Мучи ли се ко међу вама, нека се моли Богу (Јаков 5,13).  

Телесним искушењима припадају: болести од којих човек увек болује, замршени, тешко разрешиви догађаји, свакодневни сусрети са рђавим и безбожним људима; или пак човек пада у руке насилника или његово срце изненада и без икаквог разлога осећа страх, или често трпи страшне, за тело погубне падове са стена, са високих места или нечега сличног; или, најзад, осећа оскудицу у ономе што помаже срцу Божанском силом и надањем вере; краће речено, све што је немогуће и што превазилази снаге сустиже и њих саме и оне који су им блиски. Све то, што смо изнели и набројали, спада у искушења гордости.  Она се зачињу у човеку онда када он почне самоме себи, у сопственим очима, изгледати мудар. Њему се све ове недаће дешавају сразмерно томе колико је таквих гордих помисли усвојио. Према томе, по врсти својих искушења закључи о путевима истанчаности свога ума. Ако увидиш да су нека од ових искушења повезана са раније наведеним искушењима, знај да, колико их имаш, толико је у тебе продрла гордост.

Ум заслепљују три страсти: среброљубље, славољубље и сластољубље. Немој да храниш своју плот страстима, немој је неговати, угађати јој и тако је окретати против духа. Јер ће дух да буде заточеник плоти. Ништа тако брзо не гаси код нас дух вере као неуздржање, похлепа и преједање, расејан, распојасан живот. Забрањуј себи чулна задовољства са надом да ћеш уместо њих добити задовољства виша, духовна, Божанска. Свако везивање за земаљско је ђавоља жеља и жеља нашег самољубља.

Људска мисао има непојамно велику моћ у стању је да учини многа добра, али и да уништи другог човека. Страховите моћи своје мисли човек најчешће уопште није свестан. Неслоге у породици, свађе, болести и свакакве невоље, нарочито крупније, које снађу неку породицу, последица су рђавих мисли њених чланова. Први и једини услов за промену рђаве породичне климе јесте промена мисли њених водећих чланова. Почните свесно да шаљете добре мисли, мисли љубави и добрих жеља ономе ко вам је мрзак, ко вас је увредио, ко вас не воли. На сопственом примеру моћи ћете да се уверите у снагу добрих мисли. Престаните да мислите зло о свом шефу или другу на послу, преокрените зле мисли у добре и видећете промену понашања ваших дотадашњих ”непријатеља”. Ако је домаћин у кући много оптерећен бригама и мислима о неком проблему, он таквим мислима ствара немир не само себи, већ и целој својој породици – сви у кући могу бити утучени, без мира и утехе. Он као домаћин, треба да зрачи добротом, која се из њега преноси на све остале у кући. Ми људи смо такав мислени апарат.

Како ћемо знати да ли живимо по вољи Божијој или не? Ево како: ако тугујеш због било чега, значи да се ниси потпуно предао вољи Божијој, макар споља и изгледало да јеси. Ко живи по вољи Божијој, тај се ни за шта не брине. Када му нешто треба он и себе и што му је потребно предаје Богу, и ако се догоди да не добије што тражи, остаје спокојан као и да је примио. Душа која се предала вољи Божијој ничег се не боји: ни претњи, ни разбојника, уопште ничег. За све што је снађе говори: '' Тако је Бог хтео ''. Ако је болесна, мисли: '' Болест ми је сигурно на неку корист, иначе ми је Бог не би послао ''. Тако се, ето, чува мир у души и телу.  

Треба се старати да, уз помоћ Божију, у себи развијамо кротост и смирење, ради чега је неопходно никада не повишавати, без крајње нужде, глас. „Глас повисује гордељиви, самохвалисави, самољубиви мртвац и онај кога је Бог оставио.“ (Старац Сампсон Сиверс). Немогуће је себи дозволити да се употребљавају грубе и безобразне речи, викати и било кога исмејавати.

Немаш смирења, зато и одговараш. Погледај какво је смирење имао ава Мојсије. Када су га рукоположили за свештеника архиепископ је хтео да га искуша и рекао је клирицима: „Када ава Мојсије уђе у олтар, истерајте га одатле и идите за њим, не би ли чули шта ће он рећи“. Једва да је ава Мојсије и ушао у олтар, а одатле су кренули да га истерују „Напоље, етипољанине“. „Праведно су са тобом поступили, црнокожи етиопљанине- сам себи је рекао ава Мојсије- ти ниси човек, зашто ходаш са људима“! Он се није наљутио, и није се разгневио на њихове речи.  

Треба остати природан, неуображен. Чим се неко уобрази, види се од кога је то: Од палих духова који круже. Св. Јаков Посник каже: „Циљ злих духова је бацити светог човека у телесни Грех да би тако изгубио дарове исцељења и чудотворства." Треба знати и ово: Из светог живота су други падали и зато што још нешто треба да пречисте у себи. Једна девственица се погордила и сви брачници су јој постали мрски, одвратни. 

Ко воли Христа и друге људе тај живи потпуно. Живот без Христа је смрт, то је пакао а не живот. Пакао и јесте одсуство љубави. Христос је живот. Љубав је Христов живот. Хајде да имамо један циљ – љубав ка Христу, ка Цркви и ка ближњем. Љубав, служење Богу, радост, јединство са Христом и Црквом јесте рај на земљи. Љубав ка Христу, то је и љубав ка ближњима, ка свима, чак и ка непријатељима. Хришћанин се брине за све, жели да се сви спасу, да сви окусе Царство Божије. Ето где је хришћанство: да кроз љубав ка брату достигнеш љубав ка Богу... Божанска благодат долази кроз брата.

Искушења, каква по Божијем допуштењу долазе на бестидне људе који су у мислима својим надмени пред благошћу Божијом и својом је гордошћу ражалошћују су следећа: очигледна демонска искушења, која превазилазе границу душевних снага; одузимање силе мудрости коју људи поседују; жарко осећање блудне мисли у себи, која им долази по Божијем допуштењу ради смиривања њихове охолости; лака раздражљивост, жеља да се све постави по својој вољи, за препирањем речима, осуђивање, презир срца (срце које све презире и запоставља); потпуна заблуделост ума, хула на име Божије, лудачке, достојне смеха, или боље речено суза, мисли; и то што их људи запостављају, што њихова част постаје ништавна, и што им се, јавно и тајно, на разне начине, наноси срамота и поруга од демона; жеља да опште са светом и да му се обраћају, да непрестано говоре и неразумно празнослове, да увек за себе траже нешто ново, а такође и лажна пророштва и обећања која у многоме превазилазе снаге. И то су душевна искушења.