Дакле, речи Молитве: "не уведи нас у искушење", значе: не допусти нам да будемо побеђени у искушењу. Јов је кушан, али не уведен у искушење, јер: "не рече безумља за Бога " (Јов. 1, 22), и не упрља уста богохуљењем, што је од њега захтевао кушач. Искушавани су били Авраам и Јосиф, али ни један од њих није био уведен у искушење, јер недан не испунио захтјеве кушача (ђавола).  

Треба се старати да, уз помоћ Божију, у себи развијамо кротост и смирење, ради чега је неопходно никада не повишавати, без крајње нужде, глас. „Глас повисује гордељиви, самохвалисави, самољубиви мртвац и онај кога је Бог оставио.“ (Старац Сампсон Сиверс). Немогуће је себи дозволити да се употребљавају грубе и безобразне речи, викати и било кога исмејавати.  

Благо човеку који са стрпљењем и надом подноси сва страдања у животу. Својство је разумна човека да узроке своме страдању увек тражи прво у себи самом, а својство је неразумног да увек и вазда подиже жалбу на друге.  

Свако ко се жали на лењост и на хладноћу у души, требало би да добро погледа у себе, да случајно у њега није ушла нека од помисли које човека вуку ка доле уместо да га узводе у висину. Такве мисли су свагда оне кроз које нешто присвајамо за себе, када нешто приписујемо себи: успех у неком послу, похвале, примећивање недостатака на ближњима и осећај неке наше супериорности над другим људима. Зато се помолимо Господу, нека нас искуша, нека нас испроба, нека нам отвори очи да видимо да ли смо на путу безакоња, а ако јесмо, помолимо се и потрудимо се да се упутимо ка путу у живот вечни.  

У дискусијама треба да изнесете само мало речи о религији и победићете. Оставите онога ко је другачијег мишљења да се искали, да прича, да прича... Ви се потрудите да он осети да има посла са мирним, сталоженим човеком. Постарајте се да утичете добротом и молитвом. А када узмете реч, говорите мало. Ништа нећете учинити ако будете говорили са жестином. Ако саговорнику, примера ради, кажете: изрекао си лаж! - шта ће произићи из тога? Ви сте као овце међу вуковима. Шта треба да радите? Споља будите хладнокрвни, али у себи се молите. Будите спремни, упућени у проблематику; говорите са смелошћу, али и са светошћу, благошћу и молитвено. Али да би сте ово чинили, треба да постанете свети  

Због чега се ми осењујемо крсним знаком? Крсним знаком се осењујемо тј. крстимо се, прво ради тога да би тај знак на нама видео Бог. Да, браћо Бог види када се ми крстимо, када стављамо на себе знак крста. А неки од вас се крсте немарно, брзајући, и нимало се не удубљују у то што чине! Грех је тако крстити се! Ваља се крстити са пажњом и страхопоштовањем. Кажеш - нема силе у крсту?! Није тачно, има у крсту силе, и то велике, када се крстиш како треба - са вером и страхопоштовањем, и мислећи о томе шта заправо чиниш. Крсни знак је знак због кога Бог обраћа Своју пажњу на нас и због кога на нас излива Своју спасоносну доброту. Крсни је знак онај печат због кога Бог прима наше молбе. Молити се, знаменујући се крсним знаком, значи молити се, искати нешто у име Исуса Христа: "Ја нисам дошао сам, мене је Исус Христос послао к Теби, Господе! А да је то стварно тако, сведочи печат Његов на мени - крсни знак!"  

Боље сами себе да осудимо да нас Господ не осуди. Ако сами себе осудимо, онда се зна да смо се покајали и да нећемо више грешити. Не судимо другима да се не би судило нама. Праштајмо да би се и нама праштало. Мени је Бог све, Бог је биће моје… Душа моја љуби и благодари и хвали непрестано Господа. Бог се никоме не свети. Бог нас кажњава да би нас привукао себи, зато што нас љуби и чека наш повратак. Сваки човек се мора претопити као што се злато топи, из зла у добро, из лењости у рад, из незнања у знање, из немудрости у мудрост. Заједница са Богом јесте живот и светлост и наслада свима добрима. А оне који одступају од Њега Он отпушта, јер су то они сами изабрали. Ко Бога неће, Бог се ником не намеће. Који Њему хоће, тај ће брати рајско воће. Удаљење од светлости јесте тама, удаљење од Бога јесте смрт. Без Бога ни преко прага, са Богом и преко мора. 

Да би смо се сачували од расејаности ума у молитви, свети оци препоручују да се ум - разум што више везује за речи молитве. Отуда, боље је да се молитве читају из молитвеника, а не да се говоре напамет. Ово нарочито важи за почетнике и слабе. Зато у Православној цркви све што се чита и пева обично, ма како се знало напамет, пева се читајући из књиге. Овако удубљен ум у молитвене речи лако не бежи на разне стране. Ако ум не може да се задржи и удуби у речи светих молитава, онда треба читати наглас колико да сам себе чујеш. Нарочито оваква молитва вреди кад се моли насамо.  

Родитељи морају да чувају своју чистоту још пре зачећа детета у утроби мајчиној, треба да избегавају неумерено телесно општење, да одвојено спавају у ноћ пред празник и недељу, среду и петак и у сва четири поста која је установила Света Црква, а посебно у Великом Посту, и да обавезно после зачећа плода, за све време трудноће до самог рођења и чак до дојења детета мајчиним млеком живе у чистоти, не спајајући се.

Кад човек упадне у празнословље, онда све иде унатрашке; почиње, на пример, да разговара о чему не треба: “тај-и-тај… ту-и-ту…”. Верујте, томе нигде нема краја. И кад дође вече, будемо уморни, будемо и у души празни, јер се нисмо молили. У нама се ствара хаос, онда ми тај хаос, хтели – не хтели, преносимо на друге.  Бежи од празнословља, јер оно неминовно води осуђивању. Пошто само раслабљени таквим страстима, празнословљем и осуђивањем других, зар нам је до молитве? И тако, мало помало, неповратно пропадамо.