Полако да ходамо, полако да говоримо, да се не трзамо, да се не учимо да реагујемо плаховито, да не започињемо разговор где нема потребе и где би само штетило и нама и другима. То ће се, уз помоћ Божију, временом одразити и на нашег унутрашњег човека. Непримерено држање, брзо реаговање, брзо ходање, слободу у опхођењу, свети Оци називају дрскошћу. То пројављује неуредно стање у нашој души. Схиархимандрит Пајсије Хиландарац

Да слепи није узвикнуо и да она крвоточива није пришла Господу, не би добили исцељење. Исто тако, онај ко по сопственој вољи и из свег произвољења не приступи Господу и ко га не моли са несумњивом вером - неће добити исцељење. Јер, због чега су они одмах били исцељени, а ми још увек не налазимо излечење од тајних страсти? Ми не добијамо духовно исцељење и спасење услед неверја нашег и услед разбијености наше, због тога што га не волимо из свег срца и што не верујемо у Њега искрено. Због тога, верујмо у Њега и истински му приступимо како би Он убрзо на нама извршио истинско исцељење. Он је обећао да ће дати Духа Светога онима који ишту од њега (Лк.11,13), да ће отворити врата онима који куцају и да ће га наћи они који га траже (Мт.7,7). То је обећао Онај који не обмањује (Тит.1,2). Свети Макарије Велики

Необично је и тужно видети због којих све празних разлога нас ђаво лишава љубави према Богу и ближњем; због земаљског праха.., због новца, хране и пића, одеће, стана. Онај који жели спасење не сме да има страстан однос не само према храни и пићу, одећи, пространом и лепом стану, богатом уређењу стана, већ ни према свом здрављу, чак ни према свом животу не би смео да има ни најмање страсти, предавши сав свој живот вољи Господњој. Везаност за пролазни живот, здравље, води многим одступањима од заповести Божјих, повлађивању телу, кршењу постова, унинију, нестрпљивости, раздражљивости. Старац Сава псково-печерски

Неоспорно је да и схватање наших верних треба уздизати у правцу редовног приступања св. Тајни Причешћа, али под условом да стално бдију над чистотом своје душе, над држањем духовног поста, чувањем срца, очију, ушију, и свију чула од свега грешног, а не само држањем телесног поста и то само недељу дана пред Причешће. Значи, треба се сачувати сваке крајности и једностраности. Патријарх српски Г. Павле

Искушења, каква по Божијем допуштењу долазе на бестидне људе који су у мислима својим надмени пред благошћу Божијом и својом је гордошћу ражалошћују су следећа: очигледна демонска искушења, која превазилазе границу душевних снага; одузимање силе мудрости коју људи поседују; жарко осећање блудне мисли у себи, која им долази по Божијем допуштењу ради смиривања њихове охолости; лака раздражљивост, жеља да се све постави по својој вољи, за препирањем речима, осуђивање, презир срца (срце које све презире и запоставља); потпуна заблуделост ума, хула на име Божије, лудачке, достојне смеха, или боље речено суза, мисли; и то што их људи запостављају, што њихова част постаје ништавна, и што им се, јавно и тајно, на разне начине, наноси срамота и поруга од демона; жеља да опште са светом и да му се обраћају, да непрестано говоре и неразумно празнослове, да увек за себе траже нешто ново, а такође и лажна пророштва и обећања која у многоме превазилазе снаге. И то су душевна искушења. Исак Сирин

Христос је живео у смирењу, а садашњи хришћани воле да живе гордо и раскошно. Христос се просто и искрено понашао са сваким, а садашњи хришћани са лукавошћу и извештаченошћу. Христос је живео у великом сиромаштву, тако да није имао где главу заклонити, мада је Господар свега могао имати све; а садашњи хришћани само о томе мисле и брину се, како би сакупили велико богатство и, када би било могуће, богатство целог света држали би код себе. Христос је избегавао почасти и славе иако је достојан сваког поштовања и слављења, а садашњи се хришћани старају свом силом да буду у овом свету поштовани и славни. Христос је живео у љубави и милости, а садашњи хришћани мрзе један другог, оговарају, клеветају и руже један другог, краду, пљачкају, отимају и један другом праве замке и сплетке. Христос се ником није светио за увреду, премда је могао једним Својим мигом да уништи све Своје непријатеље; а садашњи се хришћани и речима и делима свете један другоме. Христос је према хулитељима Својим био кротак, незлобив, и будући укореван није укоревао; а садашњи хришћани један другог укоревају, грде и својим језиком, као оштрим мачем, секу. Христос је у великом трпљењу живео; а садашњи хришћани, ако их задеси и нека мала невоља, ропћу, хуле и псују. Код Христа је била само ова брига: да испуни вољу Свог Небесног Оца и да изврши дело спасења (што је и испунио и извршио); а код садашњих хришћана је све друкчије. Они заборављају вољу Божју и сву бригу полажу око тога, како да се допадну људима и да испуне своје прохтеве! Свети Тихон Задонски

Што брже задобијеш врлину, утолико ћеш је брже и изгубити. Уколико је спорије и напорније будеш задобијао, утолико ће бити постојанија. То је слично тикви која расте у висину и говори чемпресу: „Погледај колико сам нарасла за само неколико дана! Ти си овде већ годинама, и уопште ниси много нарастао!“ „Да“, одговара чемпрес, „али ти још ниси видела олује и таласе врелине и захлађења!“ Након извесног времена, тиква се осуши а чемпрес остаје тамо где је и био. Исто се дешава и духовном човеку. Он остаје исти и у периоду олује и у периоду затишја. Зашто? Зато што је дуг временски период створио стабилност. Кад је на почетку напустио свет, његово духовно стање је било непостојано. Међутим, како је време пролазило, благодат Божија је постепено дејствовала на његовом спасењу и ослобађању од страсти. Према томе, човек данас мора да се присили, да би сутра благодат Божија почела да дејствује сама од себе. Тада више неће бити потребе да се присиљавамо на добре помисли. Благодат која остаје унутар тебе уноси их у твој ум без твог напора. Имаћеш, да тако кажем, осећај за сећање на смрт или за неко друго корисно сећање. Кад се будеш будио и отварао очи, уместо да се осећаш поспано ти ћеш напредовати. роћи ћеш кроз васцело тајинство созерцања и рећи ћеш: „Како се то догодило, будући да се ја још увек будим? Како се то догодило?“ Свеједно, благодат Божија дела сама од себе, а то је резултат укорењене навике. Исто се дешава и са грехом: било да је будан или да спава, грешник непрестано мисли о злу. Када је грех потпомогнут рђавом навиком и ђаволом, он се претвара у постојано зло. Исто је и са добром: добра навика потпомогнута благодаћу Божијом постаје човекова друга природа. Старац Јефрем Филотејски и Аризонски

Схватате ли ту несрећу сујете и гордости и жеље да себе представимо бољим него што јесмо пред људима? Ми бисмо то хтјели и пред Богом, али је пред Богом немогуће. Не представљати себе бољим него што јесмо! Јер из тога долази опањкавање другог, оговарање, понижавање, како је он ништа, а то значи да смо ми нешто велико, гурање ближњег, да кажем ногама на доле, да тај размак између нас и њега буде такав да се види колико смо ми бољи од њега. Једна лаж, дабоме. Патријарх српски Павле

Не враћајмо се у мислима на гријехе које смо раније исповедили. Сјећање на грехе доноси зло. Јесте ли затражили од Бога опраштај? Готово је! Бог преко исповести све опрашта. Не треба да се враћамо и да се затварамо у тамницу безнађа. Пред Богом треба да будемо смирене слуге. Човијек сам себе упропашћује говорећи: ''Ја сам грешник, биједник, ја сам ово, ја сам оно, нисам урадио ово, нисам учинио оно. Требало је тада, нисам учинио тада. Сад већ не могу ништа. Протраћио сам своје године. Нисам достојан, нисам низашта...'' У њему се ствара осјећање ниже вриједности. За таквог човијека, све око њега су само рушевине. Знате ли како је то тешко стање? То је лажно смирење. Све су то ознаке човека без наде, човека којим је овладао сатана. Старац Порфирије Кавсокаливит

Кад свет јурне на нас својим прелестима: прелешћу спољашње красоте, прелешћу богатства, прелешћу сласти, прелешћу пролазне славе, чиме ћемо се одупрети и чиме победити ако не нашом вером? Кад све прелести овога света покажу наличје своје, кад се красота обрне у ругобу, здравље у болест, богатство у беду, слава у бешчашће, и сав расцветали телесни живот у гад и смрад, чиме ћемо премостити овај јад, ову трулеж, овај гад и смрад и сачувати се од очаја, ако не овом вером. Ваистину, ничим осим овом непобедивом вером, која нас учи трајним и непроменљивим вредностима у царству Христовоме. Владика Николај