Да се трудимо да веру своју извршујемо у светим и честитим делима, и да се тиме приближимо Богу и будемо достојни наших предака, који су то знали и то чинили и за овога света, и зато ушли у Царство Небеско које је права наша Oтаџбина и Домовина. И да знамо шта је прави смисао нашег живота, да овде својом светом вером православном и животом по тој вери, заслужимо онај свет непролазни, блаженство у оном свету са блаженим небеским силама, и блаженим оцима и матерама нашим у близини Божијој, у заједници Цркве Божије, која је у слави. То говорим увек и себи и вама, браћо и сестре, јер нам ваља отићи са овога света, стати пред Судију праведнога. Приговарају нам неверници да ми православни свештеници верне не само опомињемо, него да их плашимо, плашимо смрћу. То не стоји. Ми и себи, браћо и сестре, и свима онима који имају уши да чују износимо истину. Отићи ћемо са овога света. То знају и неверници, али они не знају и неће да знају да је душа бесмртна и да она одлази пред лице Божије да прими или блаженство вечно или муку вечну. А ми то треба да знамо, да будемо они који знају шта раде. То вам стављам на душу и срце. Патријарх српски Павле

Не стиди се хришћанине да се прекрстиш са десном руком и три спојена прста пред Црквом када пролазиш, пред светињом, пред иконом на коју наиђеш у дому пријатеља свог, пред оброк да би заблагодарио Господу, пред почетак посла, након завршетка рада, када крећеш негде и када стижеш, када се молиш у цркви или код куће. Нигде се и никада не стиди да се прекрстиш десном руком у славу Божију, јер како ти њега познаш међу људима, тако ће и он тебе познати на небу јер га се ниси постидео! Свети Серафим Саровски

Православни хришћани су дужни непоколебљиво пребивати у Православљу, чувати једномисленост и нелицемерну љубав једни са другима, чувати чистоту душе и тела, чувати се злих и нечистих жеља, са умереношћу узимати храну и пиће и више од свега украшавати се - смирењем, не остављати гостољубивост, уклањати се од спорова и ни за шта сматрати почасти и славу земаљског живота, већ уместо тога очекивати плату од Бога – насладу небеским добрима. Преподобни Сергије Радоњешки

Један треба да буде наш циљ - љубав према Христу, према Цркви, према ближњему. Љубав, служење Богу, чежња, сједињење са Христом и са Црквом јесте рај на земљи. Љубав према Христу и према ближњему, према свима, према непријатељима. Хришћанин воли и жали све и свакога, жели да се сви спасу и да сви окусе Царство Божје. То је хришћанство. Преко љубави према брату нашем, постићи ћемо да заволимо Бога. Ако то и желимо и хоћемо, ако смо достојни, божанска благодат долази преко брата нашега. Кад љубимо брата, љубимо Цркву, па према томе љубимо и Христа. У Цркви се налазимо и ми. Када, дакле, љубимо Цркву, љубимо и сами себе. Старац Порфирије Кавсокаливит

Ти си побожан човек. И желиш да натераш своје блиске људе да буду исто тако дубоко верујући и побожни људи као и ти. Мислиш да ћеш тако успети нешто? Само ће бити штете. Принуђивање изазива отпор код људи. Ти говориш човеку „учини то“, а он не жели јер си му то ти рекао. У њему се подиже талас отпора и он ће игнорисати твоје речи. Међутим, ако ближњи примети да и ти сам чиниш нешто, онда ће можда и он почети да чини нешто. Човек те посматра и размишља: „Ако он то чини и ја ћу“. Старац Порфирије Кавсокаливит

Колико је хришћана који говоре: верујем у Бога, а заправо не верују? Колико је уста која неме када у друштву треба заштити славу Божју и свете Његове на које хуле синови овога века и неме пред њима? Други ћуте када треба подржати разговор о Богу или када треба зауставити какву непристојност, дрскост. Многи говоре: верујем у Бога, а ако се деси да наиђе невоља, напаст, искушење, постају малодушни, клону, понекад ропћу, и где се дела сва вера? Ту би требало показати преданост вољи Божјој, рећи: како Господ изволи, тако а би: нека је благословено име Господње. Иначе, по свој прилици, у Бога верују само у срећи, а у несрећи Га одбацују. свети Јован Кронштатски

Пре свега потребно је веровати у Бога, јер "онај ко прилази Богу, треба да верује да Бог постоји и да награђује оне који Га траже" (Јевр. 11, 6). Вера је, по учењу Преподобног Антиоха, почетак нашег сједињавања са Богом: онај ко истински верује, камен је храма Божијег, приправљен за здање Бога Оца, узнесен на висину силом Исуса Христа, тј. крстом, благодаћу Духа Светога. "Вера, пак, без дела је - мртва", а дела вере јесу - љубав, мир, дуготрпљење, милост, смирење, одмор од дела својих, као што је Бог од дела починуо, ношење крста и живот по духу. Само таква вера признаје се за истинску. Праве вере нема без дела. Онај ко истински верује, неизоставно има и - дела. Преподобни Серафим Саровски

Ријеч спасити је старословенска ријеч и управо значи исцијелити, зацијелити, оздравити. Спасење је уствари даривање спасења, даривање здравља људској природи, ослобођења људске природе од онога што унижава људску природу. Дакле ослобођења од гријеха, од зла и од демонске силе која гријехом загосподарује. Она је господарила људском природом све дотле, докле сам Бог није примио људску природу на себе. Од тог тренутка,па надаље, у вјеки вјеков, зло је изгубило свој жалац, своју снагу. Демонска сила више не господари људском природом, јер људска природа има у себи управо тај квасац,ту силу и снагу. Не просто људску, него божанску снагу, и божанску силу. Човјек је изнутра здрав, здраво биће, на темељима тог здравља неунуштивог,човјек може да гради своју судбину, човјек може поново да падне у гријех, да се отуђи, али то више није питање његове природе и поробљености његове природе гријехом и смрћу, као најстрашнијим плодом човјековог отуђења од Бога. То је последица људске злоупотребе,људске слободе. Човјек може сам да се опредијели за зло и за смрт. Као што отац каже дјетету: "Тамо је провалија, не иди на провалију!" Тако и Бог каже човјеку: "Слободан си,све ти је слободно,али ти није све на корист.Можеш да изабереш шта хоћеш, али пази шта бираш? Пред тобом су два пута: пут живота и пут смрти. Од тебе зависи који ћеш пут изабрати, којим ћеш путем кренути." Митрополит др Амфилохије

Туга нам је од користи само у случају када је прихватамо подстакнути или покајањем за грехе, или жарком жељом за савршенством, или сазерцањем будућег блаженства. О њој говори и блажени апостол Павле: Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога света доноси погибао. Постоји и друга врста туге, која је потпуно бескорисна, која у грешну душу, уместо намере да исправи свој живот и очисти се од страсти, уноси најпогубније очајање. Управо она ни Каину није дала да се покаје после убиства брата, нити је допустила Јуди да после издаје пронађе пут спасења, већ га је довела, кроз очајање које му је наметнула, дотле да се обеси. Свети Јован Касијан

Ако Отац прави свадбу Сину, ко је у центру?! Неће бити Отац који прави свадбу, нити Девер – Свети Дух, који приводи младу, него је Младожења у центру – Е то је Христос! Он се венчава за Цркву, своју невесту и ми смо сви невесте Његове, свака душа је невеста Христова! И Он је глава Цркве, Он је првина Цркве, Он је децо, први верник своје Цркве, ПИСТОС у апокалипси се зове, први члан своје Цркве, првина – АПАРХИ код апостола Павла. То је да се похвалим допринос моје докторске дисертације – ПРВИНА – АПАРХИ, то је први сноп који се давао у пролеће за хлеб, то је први син који се давао Богу и тако даље – ПРВИНА. И Он је у центру свега, Он је и Архијереј који жртвује, Он је жртва, Он приноси и Који се приноси, и Који прима и Који се раздаје. Све је Христос! И сви смо ми у Њему удови Његовог Тела, тј партиципирамо у Њему... Сада, Христос се приноси – Теле угојено... Свадба Царевог Сина... Све су то слике видљиве, опипљиве... Јагње заклано пре вечних векова, каже апостол Петар... То је то предназначење Њега, које је дато нама за живот вечни...“ Владика Атанасије Јевтић