О болести, горки, али здрави леку! Као што со спречава труљење меса и рибе, и не допушта црвима да се појаве у њима, тако и свака болест чува наш дух од духовног труљења и пропадања, и не допушта страстима, као црвима душе, да се зачну у нама.

Од љубави божанске рађа се света смелост (дерзновеније). Тако је шачица Апостола, раније малодушних, после силаска на њих Духа Светога, испуњена храброшћу пошла у духовну борбу против целокупног света. И скоро сви они су удостојени мученичког краја. Прекрасне речи је изрекао апостол Андреј заповеднику Патре који је претио да ће га распети: "Кад бих се ја плашио крста, не бих га проповедао". И он је био распет, и висећи на крсту прослављао је крсну смрт Владике Христа.

Бог је огањ који загрева и разбуктава срца и утробе. Дакле, ако у својим срцима осећамо хладноћу, студ која долази од ђавола, јер је ђаво студен, то призовимо Господа и Он ће доћи и згрејати срце наше не само савршеном љубављу према Њему него и према нашим ближњима. Топлина изгони студ добромрсца. Бог пројављује Своје човекољубље према нама не само онда када чинимо добро, него и онда када Га жалостимо и прогневљујемо - како дуготрпељиво сноси Он безакоња наша и, када кара, како милостиво кара!

Ако други човек не показује жељу за помирењем, ви са своје стране покажите мир и не судите строго. Не треба себе подметати под стреле и није ништа ружно употребити штит онда када вас други напада. Никада не треба улазити у препирке, а нарочито онда када непријатељ може да надговори онога који је у праву и када се непријатељ не плаши да ће бити прекинут, него се нада да у случају нужде, ако већ није у могућности да покаже да није у праву, свога супарника може победити грубошћу и подсмехом.  

Света тајна крштења је основни дар човечанству нашег Искупитеља. Тајна крштења уништава првородни грех, то јест ону моралну грешку наше природе која прелази природним рађањем с предака на потомке и која онемогућава човека да се морално развија и усавршава у добру. Некрштена деца треба да буду третирана исто као и мртворођена. Не треба им давати хришћанска имена, нити их помињати на црквеним богослужењима; њихова судбина је иста као и оних мртворођених, то јест они неће бити кажњени, јер још нису због младости могли да почине неки грех, али ни пуног блаженства неће бити удостојени, јер нису очишћени од првородног греха. Велики је грех родитеља ако њиховом кривицом, нарочито због немара, деца умиру некрштена. Ако у близини нема свештеника, а новорођенче је слабо и може се очекивати смрт, онда нека неко од присутних православних хришћана изврши крштење - било мирјанин или монах.

Некада се може десити да неко мисли да има неку врлину, просто је научио неке њене спољашње карактеристике и тако се понаша да би изгледао врлински. Ово, међутим, није права врлина и не може да остане овако: проћи ће кроз решето и онда ће да се појави стварно стање. Једно је нпр. да се неко подвизава да не прича да не би рањавао ближње и да тако мало-помало задобије врлину ћутања, а друго да не прича да би се показао као неко ко има врлину ћутања. Може да ћути, али са помислима да непрекидно празнослови и да унутар себе има хрпу страсти. Спољашње понашање може да покаже једног савршеног светитеља, а када се покаже његов унутрашњи свет, да је...

Велика је сила трпљења па зато нас она и спаја са Богом и води у вечни живот. Трпљење ублажава гњев и љутњу, укроћује језик, управља разумом, чува мир и поредак, утишава жеље, упитомљава наглост и суровост и умирује непријатељство. Трпљење чини богаташа милостивим а сиромаха благим и безопасним а у породици одржава љубав, слогу и верност. Трпљење чини да су људи у срећи смерни и кротки, у несрећи храбри и издржљиви а при нападима благи. Трпљење је здравица на којој лежи темељ наше, вере. И ако смо ради да у истини будемо синови Божији, а ми се угледајмо на Божије трпљење нас оваквих какви смо.

Један од Светих отаца цркве: "Оно што Бог не прими на себе, то не може бити исцијељено; само оно што Бог прими и у шта се Бог усели, и чему Бог подари свој свети квасац, то се исцјељује, то се спасава." Ријеч спасити је старословенска ријеч и управо значи исцијелити, зацијелити, оздравити. Спасење је уствари даривање спасења, даривање здравља људској природи, ослобођења људске природе од онога што унижава људску природу. Дакле, ослобођења од гријеха, од зла и од демонске силе која гријехом загосподарује. Она је господарила људском природом све дотле, докле сам Бог није примио људску природу на себе. Од тог тренутка па надаље, у вјеки вјеков, зло је изгубило свој жалац, своју снагу. Демонска сила више не господари људском природом, јер људска природа има у себи управо тај квасац, ту силу и снагу. Не просто људску него божанску снагу и божанску силу. Човјек је изнутра здрав, здраво биће, на темељима тог здравља неунуштивог, човјек може да гради своју судбину, човјек може поново да падне у гријех, да се отуђи, али то више није питање његове природе и поробљености његове природе гријехом и смрћу, као најстрашнијим плодом човјековог отуђења од Бога. То је последица људске злоупотребе, људске слободе. Човјек може сам да се опредијели за зло и за смрт. Као што отац каже дјетету: "Тамо је провалија, не иди на провалију!" Тако и Бог каже човјеку: "Слободан си, све ти је слободно, али ти није све на корист. Можеш да изабереш шта хоћеш, али пази шта бираш? Пред тобом су два пута: пут живота и пут смрти. Од тебе зависи који ћеш пут изабрати, којим ћеш путем кренути."

Срећа је живети као што живим сада, са Л., само нас двоје, уживајући у сваком моменту – јутарњој кафи, два-три тиха сата на вече. Без „посебних“ разговора. Све је јасно и зато је добро. Када бисмо покушали да дефинишемо суштину те очигледне среће, обоје бисмо то учинили на другачији начин, можда бисмо се и посвађали око тога. Моје речи њој не би биле одговарајуће и обрнуто. Дошло би до неспоразума. И срећа би се помрачила. Када се човек приближи суштини ствари, речи су непотребне. У вечности, у Царству, биће потребно само „Свет, Свет, Свет“, само речи благодарности и славе, само молитва и светлост пуноће и радости. Зато једине дубоке и потребне речи нису оне о стварности (расправе), већ оне које су стварне саме по себи, и као такве су симбол, присутност и тајна саме стварности. Реч Божија, молитва, уметност – некада је теологија била баш та „реч Божија“, а не само речи о Богу, већ божанске речи, откривење. Шта је молитва? То је сећање на Бога, осећај Његовог присуства; радост због тог присуства. Увек, свуда, у свим стварима.

Господ није само проповедао о доласку пријатне године, него је и донео. А где је она ? У душама верујућих. Земља неће бити претворена у рај све док буде постојао садашњи поредак ствари. Међутим, она јесте и биће поприште припремања за рајски живот. Његови зачеци се полажу у душу. Таква могућност се налази у благодати Божијој. Благодат је, пак, донео Господ наш Исус Христос. Према томе, Он је душама донео пријатну годину. Онај ко слуша Господа и испуњава све заповести које је дао, стиче благодат, и помоћу ње се наслађује пријатном годином. То се истински дешава са свима онима који искрено верују и поступају по вери. Самим мислима душа се неће испунити том пријатношћу. Ако се, међутим, делује, пријатност ће се уселити сама од себе. Може се десити да спољашњи покој потпуно изостане, али зато постоји унутрашњи, који је неодвојив од Христа. Уосталом, за оног у кога се усели унутрашњи мир, спољашња узнемирења више немају тежину ни горчину. Према томе, и са те стране је дошла пријатна година. Једино у спољашњости она може изгледати као хладна зима.