Хришћанско срце, када прими у себе нешто божанствено, не потребује други неки доказ са стране да му је то баш од Господа дошло, него самим деловањем примљенога уверава се да је то - са Небеса: јер у себи осећа плодове духовне: љубав, радост, мир и друго (Гал. 5, 22). Томе насупрот, ђаво, и да се претвори у анђела светлости (2. Кор. 11, 14), или представи благоликим мислима, (тако делује да) срце човеково ипак свеједнако осећа неку нејасноћу и немир у мислима. Објашњавајући то, Свети Макарије Египатски говори: "Макар нам ђаво и светла виђења пружао, он ипак добро дејство на нас преко њих не може вршити - то је извесни знак његовог " масла". Дакле, човек може да позна међу тим разнообразним деловањима у своме срцу шта је божанствено а шта ђаволско, како о томе пише Свети Григорије Синаит: по деловању можеш познати да ли је светлост која је просијала у души твојој, Божија или сатанина...

Циљ нашег живота је да постанемо савршени и свети. Да се покажемо дјеца Божија и наследници Царства Небескога. Пазимо да не бисмо, можда, зарад овога живота били лишени будућег. Да не би, можда, због животних брига и неспокојства занемарили циљ нашег живота. Пост, бдење, и молитва саме од себе не доносе жељене плодове, зато што нису циљ нашег живота; представљају само средства за постизање циља.  

Христова Црква је Христово Тело, Он је лично предводи и Својим Божанским Телом и Крвљу храни вернике, храни децу Своје Цркве, тако да треба да будемо јединствени са Христом и телесно, и духовно. Телом се сједињујемо са Христом кроз Божанско Причешће, а душевно треба одмах да усвојимо и поштујемо Његове заповести.   

Христос је рај, децо моја. Шта је то рај? То је Христос. Овде почиње рај. То је потпуно иста ствар: они који овде на земљи живе Христом, доживљавају рај. То је тако како вам кажем. То је исправно, истинито, верујте ми! Наш је задатак да се потрудимо, да нађемо начина да уђемо у светлост Христову. Није важно вршити формалне дужности. Суштина је у томе да будемо са Христом, да се наша душа пробуди и заволи Христа, да постане света. Да се препусти божанској љубави. Тако ће и Он заволети нас. Тада ћемо имати у себи радост коју нам нико и ништа не може одузети. Више од свега, Христос жели да нас испуњава радошћу, јер Он јесте Извор радости. Ова радост јесте дар Христов. У њој ћемо познати Христа. Не можемо Га познати, међутим, ако Он не позна нас. Ево шта о томе каже свети цар Давид: "Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде они који га зидају; ако Господ не сачува град, узалуд не спава чувар" (Пс.126,1)

Када те други понижава, и ти то прихваташ ето тада имаш право смирење, због тога што је право смирење - смирење на делима а не на речима. Једном је свети Козма Етолски упитао људе који су се окупили око њега: „У коме од вас нема гордости?“ - „У мени“ - рекао је један човек. „Ходи овамо, ти у којем нема гордости, - рече свети Козма. „Одрежи један брк и тако изађи“. „Е, не могу то урадити“- одговорио је овај. „Онда у теби нема смирења“, - рекао му је светитељ. Овим је свети Козма хтео рећи да је потребно делатно смирење.

Тајна Истине је не у стварима, не у идејама, не у символима, већ у Личности, и то Богочовечанској Личности Господа Христа: Ја сам Истина (Јн.14,б), Истина савршена, никад умањена, никад променљива, увек једна и иста у својој савршеној пуноћи, увек једна и иста јуче, данас и вавек (Јев.13,8). Све остале истине извиру из ње као зраци из сунца, стога су и оне бесмртне и вечне. Све догме сачињавају у ствари једну једину Истину: Богочовека Господа Христа. Све оне воде Њему, јер исходе из Њега; све оне одводе Њему као што сваки сунчев зрак одводи сунцу.

Какве су то празне речи? То су речи које изговарамо,како се каже из досаде, празне речи, без икаквог унутрашњег достојанства и смисла, речи које ништа не значе и које су бесциљне, које нису изазване неком потребом, које немају никакву корисну вредност. Читав наш живот пролази у празнословљу и говорењу глупости, и у личном породичном животу и на јавним местима, свуда где год се налазимо. Једва да ће се у нашим разговорима и беседама срести разумна корисна по душу спасоносна реч. Како је то страшно".  

Јеромонах Хризостом, дугогодишњи григоријатски пекар, одлучио је да од игумана затражи благослов да се пресели у келију поред пештере манастирског ктитора, преподобног Григорија, која се налази осамљена изнад манастира. Благослов, међутим, није добио. О. Хризостом се примирио неко време и затим поново затражио исто. На његово наваљивање игуман му је дао благослов за селидбу, али не са пуном вољом. Задовољан, отац се убрзо преселио у своју нову, подвижничку, келију.  Али, већ прве ноћи уследила су искушења. У пола ноћи га је пробудило клепало, затим се након пет минута огласило звоно, па опет клепало, и тако наизменично. Престрашени монах је једва изноћио ту ноћ, а већ сутрадан се, с пуним игумановим благословом, вратио у своју „безбедну“ манастирску келију.

Свако који призове име Господње спашће се (Јоил 2,32), тј. за спасење је довољно да човек само призове име Господње". Међутим, нека и он чује шта вели апостол: Како ће призвати Онога у кога не повероваше (Рим.10,14). А ако не верујеш, почуј Господа који вели: Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца мога који је на небесима (Мт.7,21). Узалудан је труд чак и ономе који врши вољу Господњу, премда не онако како Бог хоће, нити из осећања љубави према Њему. Сам Господ наш Исус Христос о њима говори: Они све чине да их виде људи. Заиста вам кажем: Примили су плату своју (Мт.6,5).  Отуда је апостол Павле научен да каже: И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи (1.Кор.13,3).

Господ није само проповедао о доласку пријатне године, него је и донео. А где је она? У душама верујућих. Земља неће бити претворена у рај све док буде постојао садашњи поредак ствари. Међутим, она јесте и биће поприште припремања за рајски живот. Његови зачеци се полажу у душу. Таква могућност се налази у благодати Божијој. Благодат је, пак, донео Господ наш Исус Христос. Према томе, Он је душама донео пријатну годину. Онај ко слуша Господа и испуњава све заповести које је дао, стиче благодат, и помоћу ње се наслађује пријатном годином. То се истински дешава са свима онима који искрено верују и поступају по вери. Самим мислима душа се неће испунити том пријатношћу. Ако се, међутим, делује, пријатност ће се уселити сама од себе. Може се десити да спољашњи покој потпуно изостане, али зато постоји унутрашњи, који је неодвојив од Христа. Уосталом, за оног у кога се усели унутрашњи мир, спољашња узнемирења више немају тежину ни горчину. Према томе, и са те стране је дошла пријатна година. Једино у спољашњости она може изгледати као хладна зима.