Кад човек упадне у празнословље, онда све иде унатрашке; почиње, на пример, а разговара о чему не треба: “тај-и-тај… у том-и-том манастиру…” верујте, томе нигде нема краја. И кад дође вече, будемо уморни, будемо и у души празни, јер се нисмо молили. У нама се ствара хаос, а онда ми тај хаос, хтели – не хтели, преносимо на друге. Бежи од празнословља, јер оно неминовно води осуђивању. Пошто смо раслабљени таквим страстима, празнословљем и осуђивањем других, зар нем је до молитве? И тако, мало по мало, неповратно пропадамо.
Ми се, између осталог, крстимо тога ради да би то видео лукави, наш непријатељ - ђаво. Да, браћо, нека и лукави види како се ми осењујемо крсним знаком, нека види зато што он тај знак не воли. Као што се боји Самог Исуса Христа, тако се исто лукави боји и знака Христовог - Крста. Крст је најпоузданије оружје против ђавола, најјача заштита од њега, најоштрији мач против - непријатеља... Крсни знак чува нас и штити од сваке непријатељске силе. Када ваљано ставимо на себе крсни знак, онда нас Анђео Христов чува и штити. Ђаво бежи од крсног знака, а Анђео нам на крсни знак прилази.
Љубав Божја саздала нас је по лику и по обличју Божјем. Уврстила нас је у Цркву иако је знала за наше богоодступништво које је имало уследити. Дала нам је све, како би и нас начинила боговима по благодати и по дару. Ми, међутим, злоупотребивши своју слободу, изгубисмо првобитну лепоту и праведност, те отпадосмо од Цркве. Ван Цркве, далеко од Свете Тројице, изгубисмо рај, изгубисмо све. Но, изван Цркве нема спасења, нема живота. Зато нас милосрдно срце Бога Оца није оставило ван љубави Своје. Бог нам је поново отворио врата раја у последњим временима и јавио се у телу.
Када умире духовно припремљен човек, усхођење његове душе на Небо је слично брзом возу. Пси који лају трче за возом, грцајући од лавежа покушавају да протрче испред, а воз само јури ли јури, па понеког кера и напола пресече. Ако умире човек чије духовно стање није било тако добро, његова душа се буквално налази у возу који једва путује. Он не може ићи брже јер су му точкови неисправни. Пси ускачу кроз отворена врата вагона и уједају људе.
Молим вас, сами пробајте. Ако вас неко ожалости, или осрамоти, или узме што ваше, или прогони Цркву, молите се Богу за њега и говорите: ''Господе, сви смо ми створења Твоја, сажали се на слуге Твоје и обрати их на пут покајања''. Тада ћеш носити у себи благодат Божију и осетићеш њено присуство. С почетка принуђавај себе на љубав према непријатељима, и када Господ буде видео твоју добру вољу, помоћи ће ти у свему и сам ће тe опит упутити шта треба да чиниш.
Главно средство за спасење – трпљење много различитих невоља, коме какве одговарају... Онај који хоће да се спасе треба да памти и не заборавља апостолску заповест : „Носите тешкоће један другог и тако испуните закон Христов“. Много других заповести има али ни код једне друге нема таквог наставка, то јест : тако испуните закон Христов. Та заповест има велики значај и пре других треба се трудити да њу испунимо.
Бог ће, кад дође време, све да уреди; најбоље је – предавати се Његовој светој вољи и не размишљати о сутрашњем дану када нема неког посебног разлога да се о њему размишља. Многи међутим својом маштом и бригама живе у будућности, испуштајући садашњост из руку.
Треба се старати да, уз помоћ Божију, у себи развијамо кротост и смирење, ради чега је неопходно никада не повишавати, без крајње нужде, глас. „Глас повисује гордељиви, самохвалисави, самољубиви мртвац и онај кога је Бог оставио.“ (Старац Сампсон Сиверс). Немогуће је себи дозволити да се употребљавају грубе и безобразне речи, викати и било кога исмејавати.
Бог који је човека створио и увео у овај разумни свет, увешће га после смрти као разумна и свесна у свет много разумнији, у живот несрављено бољи од овога. Веруј и надај се! Бог ће ти веру наградити а наду испунити. После распећа дошао је Васкрс, после смрти мора доћи живот. Не бој се смрти, јер она је свршетак овосветских мука и болова а почетак блаженства. Не тугуј за милим ти покојником, јер он је пре тебе сазнао то блаженство, те је и срећнији од тебе.
Када се деси да се нађеш мећу људима у свету, о духовним стварима не треба говорити, особито ако код њих не примећујеш жељу да те слушају. У том случају, треба следити учење Светог Дионисија Ареопагита, поставши сам божанствен од познања божанствених ствари, и у тајности ума свога сакривши светињу од неосвећеног народа, чувај је, јер - како Писмо каже - није добро пред свиње бацити чисти, светолики и скупоцени накит духовног бисерја. Треба држати на уму реч Господњу: Не мећите бисера свога пред свиње да их не изгазе ногама својим и, вративши се, не растргну вас" (Мт. 7, 6). Због тога на све начине треба да се трудиш да скриваш у себи ризницу дарова Божијих. У противном, изгубићеш их и нећеш их више наћи... А када потреба изискује или ствар дотле стигне, треба отворено деловати у славу Божију, сходно речи Божијој: "Ја прослављам онога који је Мене прославио" (1. Цар. 2, 30), зато што се пут већ отворио.