Свети Оци нас уче да не размишамо много о људима који су у бољој ситуацији од нас, и ако, они на то немају ни мање ни више права него ми. Боље је да гледамо на оне који имају исто онолико права као и ми да се налазе у некој пријатној ситуацији, а налазе се у много горој, него ли ми. Онај први начин размишљања води нас у роптање или у завист, а овај други, он нам помаже да будемо задовољни оним што имамо.

Православље се обраћа слободном срцу човека. Католицизам – слепо-покорној вољи. Православље настоји да пробуди у човеку живу, стваралачку љубав и хришћанску савест. Католицизам тражи од човека да се повинује и поштује прописе (законе). Православље поставља питање о најбољем и позива на јеванђелско савршенство. Католицизам говори о „прописима“, „забранама“, „дозвољеном“, „опростивом“ и „неопростивом“. Православље иде у дубину душе, тражи искрену веру и искрену доброту. Католицизам дисциплинује спољашњег човека, тражи спољашњу побожност и задовољава се формалном страном ствари.   

Потоп представља греховни потоп, као што је јасно из потопа у време праведнога Ноја. Ако се греси не сузбију, него се оставе да се множе и расту, они брзо као водена бујица надођу и потопе душу једног човека или једног народа. Потоп водени тада долази, да то стање душа људских објави, да би се људи освестили, сетили Бога и покајали.

Мени се чини да непријатеља има мало, а много је оних који, због неспоразума, погрешно разумевају друге људе и њихове поступке, па због тога постају недобронамерни. У контакту са људима који су неспокојни, корисно је да се према њима понашамо што једноставније, што мирније и што спокојније, без било какве извештачене присности, али и без намерне хладноће. Овакво понашање неће наудити ни онима који су спокојни.  Када се уздамо у Бога, можемо да поднесемо недаће и да сачувамо свој мир, па макар и не сусретали мир код оних људи који нас окружују. Јер, речено је: бејах миран са оним који мрзи мир. Нека да Бог да и они заволе мир. Гњевом се само може пробудути и увећати раздраженост другога човека. Само се стрпљењем и миром човек може одобровољити.  Духовни закон каже да треба помоћи ближњем и при томе не вређати и не повређивати другога. Добро је говорити истину када обавеза, или љубав према ближњем то захтевају од вас. Али, то треба чинити тако да не осуђујемо ближњег, да се не поносимо и не уздижемо као неко ко можда боље од других познаје истину.

Када се људи припитоме, припитоме се и дивље животиње, које онда признају човека за свог господара. У Рају, пре Адамовог и Евиног пада у грех, дивље звери су их са побожношћу лизале, а после њиховог пада почеле су да насрћу на њих да би их растргле. Када се човек врати у стање у коме се налазио пре пада у грех, животиње га поново признају за господара. Али данас можеш да видиш људе који су гори од дивљих звери, гори и од самих змија. Злоупотребљавају незаштићену децу, узимају им новац, а када се нађу у незгодној ситуацији сваљују на њих своју кривицу, зову полицију, затварају их и у психијатријске болнице. Зато и ја читам 147. Псалам, који је читао свети Арсеније Кападокијски, да би се укротиле дивље звери и да не наносе људима зло - али и за укроћење људи, да не чине зло другим људима и животињама.

Будимо спремни да учинимо више него што зло тражи, ако је у изгледу да ће се грешник поправити, да ће схватити. У сваком случају не будимо пасивни, него узмимо иницијативу у погледу добра. Колико је, дабоме, оних злих постало хришћанима због тога што су хришћани показивали ту реч Христову колико воле непријатеље своје, колико се труде да се и они покају, схвате да иду, срљају у пропаст. Нека Господ помогне да и међу нама буде истинољубље и да из љубави према ближњима волимо чак непријатеље своје у смислу да се молимо Богу, али и ми да указујемо својим животом, е да и они схвате да иду у пропаст духовну, у муку вечну, да се покају и спасу.   

...Ева када је преступила заповест и када је прекршила, јер се није саветовала са праоцем Адамом. Када је змија предложила да прекрши, требала је да размисли, да се договори са мужем. Међутим она није сматрала то за потребно; заповест није послушала… Зато што је прекршила, Господ је дао власт мужу над женом. Јер кад Господ каже праматери Еви: зато што си послушала змију, зато ће од сада твоја воља бити под влашћу твога мужа. Дакле дошла је под власт мужевљеву. Да не буду разномишљеници, него да буде једномишље у браку. Јер то је сада нека подчињеност, али да буду једномишљени, једнаки. Е сад наше мајке крше ту заповест, јер својим поступком стварају пакао, тако и мужу и деци својој. И зато нема у породичном кругу јединства, бива пакао, нема слоге, нема једномишљења, нема ништа, због тога. Зато што је прекршај учињен. Муж каже једно, а она оде на друго. Ако јој примедбујеш она каже: а шта ћу, он је покварењак, пијаница и картарош. Ако би ти послушала заповест Господњу, што је Господ казао: да ће твоја воља бити под влашћу твога мужа i кад би за тебе реч твога мужа била светиња, слушала би, па ма какав да је. Господ је учинио да он буде тако, баш због твоје непослушности. Послушај заповест Господњу и Господ ће да окрене, и муж ће бити светог живота, и биће бољи од тебе. Али ето видите, наше мајке, нема ко да објасни им, по целој земаљској кугли тако, нема мира ни покоја у кући. Двоје њих само и нема мира, и ратују, муж и жена. Немају ни деце, да су деца па хајде ту, али њих двоје па не могу да се сложе. Једно у клин, друго у плочу и никако не иде.

Боље сами себе да осудимо да нас Господ не осуди. Ако сами себе осудимо, онда се зна да смо се покајали и да нећемо више грешити. Не судимо другима да се не би судило нама. Праштајмо да би се и нама праштало. Мени је Бог све, Бог је биће моје… Душа моја љуби и благодари и хвали непрестано Господа. Бог се никоме не свети. Бог нас кажњава да би нас привукао себи, зато што нас љуби и чека наш повратак. Сваки човек се мора претопити као што се злато топи, из зла у добро, из лењости у рад, из незнања у знање, из немудрости у мудрост. Заједница са Богом јесте живот и светлост и наслада свима добрима. А оне који одступају од Њега Он отпушта, јер су то они сами изабрали. Ко Бога неће, Бог се ником не намеће. Који Њему хоће, тај ће брати рајско воће. Удаљење од светлости јесте тама, удаљење од Бога јесте смрт. Без Бога ни преко прага, са Богом и преко мора.

Дарови Духа Светога су непроценљиви. Сваки истински дар није ништа друго до пламен љубави. Али, ради ширења срца нашег, да би оно могло да прими љубав Христову у њеном најсветлијем пројављивању, неопходно је да сви без разлике прођемо кроз многа искушења. Они који живе у телесном миру, атрофирају духовно и остају затворени за божанствено универзалну, христолику љубав. Такви живе и умиру, а да се њихов дух не успиње ка Небу. Међу даровима Одозго и подвизима вере постоји некаква сразмера: сви који иду путем заповеди Христових, препорађају се следећи Христа, једни више, а други мање, зависно од тога колико усрдности показују. Преко сараспињања оваплоћеном Богу-Слову, на верника силази благодат која човека чини сличним Богочовеку. Овај велики дар у себи садржи и живоносно богословље, кроз реално пребивање у Светлости љубави. 

Духовно болестан човек брине и уплашен је. Духовно здрав човек промишља и опрезан је. Значи, бригу треба трансформисати у промишљање, а страх треба трансформисати у опрез. На тај начин, ми исцељујемо своје биће. Рекли смо већ да душа поседује три енергије: то је умна енергија, жељна и вољна. Умна енергија (или словесна или разумна): ту спада брига; ми бригујемо, размишљамо шта ће бити. Излечена умна енергија је сада само у промишљању. Духовно здрав човек је промишљен, није забринут. А, у вољној, односно, афективној, раздражајној сили имамо страх. Излечивши ту нашу раздражајну, нашу афективну силу, наш страх прелази само у један здрави опрез. Дакле, духовно здрав човек је промишљен и опрезан. Он нема никаквог страха јер зна да је Бог присутан, да нас Бог води и да нам Бог даје снаге да прођемо кроз све.